MOGUĆNOST VREDNOVANJA U PSIHOANALIZI

 Prosuđivanje u psihoanalizi, i prosuđivanje književnosti,  bez obzira na norma­tivnost koja mu je svojstvena i bez koje nijedan oblik mišljenja ne može, ni onda kada valjanost merila izvodi iz oso­benosti, nesvodljive razlike događaja (zapravo, govora, diskursa), teksta, pre svega zavisi od razumevanja koje priprema, postavlja razloge i pravila vrednosti, time i samu vrednost događaja/govora, književnog teksta,[1] drugim rečima, prosuđivanje zavisi od psiho­anali­ze psihoanalize vrednosti i kriterija vrednovanja. Ovaj radi­kalni obrat u estetičkom rasuđivanju, za sada, doduše, još samo mogući obrat, upravo stoga što ga nameće i ozakonjuje promena perspektive (natura mu ona ujedno i potrebu za opravdanjem), zahteva odgovor na pitanje - anali­tičari ga neumorno postavljaju: šta psihoanaliza može reći o svom predmetu, šta psihoanaliza uopšte može reći? Postavio je to pitanje i Lakan, s većom nevericom u njene moći i bespoštednije od drugih, i od onih koji psihoanalizu promišljaju spolja (s filosofske tačke gledanja) i onih koji joj nisu nakloni zbog ideoloških ili naučnih predrasuda. Lakan je prošao i ispitao (epistemološki) put (svoga i teorijskog mišljenja) koji počinje u pori­canju naučnosti psihoanalize, tj. mogućnosti njenog objekta (ekscentrični subjekt ne može biti ob­jekt, nema postojanost objekta nauke), i završava se u zahtevu da psihoanaliza postane nauka koja će biti osnov svih drugih nauka. Izvesnost koju imaju pozitivne nau­ke (i koju je za psihoanalizu tražio, za­htevao Frojd) Lakan nije us­peo da joj obezbedi. Nije to, na načelima (postmodernističkim) koja je uvodio, ni mogao i, sasvim sigurno, ni želeo. Teorijsku psi­ho­analizu on je naveo na niz pi­tanja i nepoznanica što je kao strogu nauku dovode u pitanje, no što je izgrađuju kao (estetički) diskurs. Pomenuću samo pojam nepoznavanja, konstitutivnog činioca Ja (one instance dakle, što, zahvaljujući filosofiji, u estetičkom vrednovanju oduvek ima povlašćeno mesto). Nepoznavanje me određuje kao Ja,[2] kao subjekt govora, nepoznavanje je, to je i bit­no za razumevanje estetičnosti psihoanalize, konstitutivni činilac govora psihoanalize, onoga što ona proizvodi. A ona proizvodi istinu (govora, teksta), tačnije, pokazuje na puteve istine koji "ne prolaze samo kroz laž, nego i kroz suviše tesnu pukotinu koju treba pronaći..."[3] u psiho­analitičkoj praksi. Teorija je tu od male pomoći, naročito ukoliko ne upućuje na ra­zloge koji je zasnivaju. Može tek da kao mogući okvir pokaže na mesta gde bi se (za nas) istina mogla nalaziti, gde se, u nekim slučajevima nalazila. Razumljivo je, stoga, što tu pukotinu, rupu realnog, kako će je u kasnijim seminarima nazvati, Lakan neće moći drugačije i preciznije da odredi do kao nemoguće. Realno je nemoguće, ponav­lja on u raznim seminarima. Tekst koji se artikuli­še na mestu te rupe (koja ne postoji), ili, čak, kao ta rupa, a umetnički tekst je strukturisan kao artikulacija rupe realnog, stoga, može biti samo moguće toga nemogućeg. Jasno je, moguće bez ikakve iz­vesnosti.

Ovom i odviše oskudnom skicom probijanja teorijske psi­hoanalize kroz iskušenja teksta, nisam hteo da naznačim mogućnost izlaska iz kruga u koji je ona sebe zatvorila i iz kojega je, razume se, pred­videla izlaz, ja sam ga upravo obeležio – šta je drugo mogla i za­služila ako je pristala na suočenje s nemogućim – nego da pokažem da se njena iskušenja udvajaju sa iskušenjima teorije vrednosti i kriterija vrednovanja, o kojima se pouzdano može reći samo da pos­toje u okviru logičkih granica diskursa, koje, uz to, oni, ti kri­teriji postavljaju ili, barem, povlače.

Šta, zbilja, psihoanaliza, pošto ju je Lakan ostavio bez ikakvih epistemoloških garancija, koja, povrh svega, nema ni ra­zloga da bude u sebe sigurna, za koju se, kao za vrednosti i kri­terije vrednovanja, može reći pouzdano tek toliko da postoji u is­tini i logici teksta, bez opšte saglasnosti o tome kako i gde pos­toji (u kojem tek­stu teksta, u kojoj istini teksta), šta psihoanaliza uopšte može reći, suočena s tolikim ograničenjima, s toliko negativiteta koji ona sama javno otkriva i izlaže i koji se, pri tome, ne može neposredno iskazati?

Ovim pitanjem psihoanaliza bi trebalo da prevlada nepoverenje u paradoks svoje moći s kojim je (nepoverenjem) suočava kartezijanska sumnja (za koju se i sama opredelila) i s kojim je suočava estetika, čiju nevericu prema sebi sada može da misli kao fantazam. Književna kri­tika se, stoga, kako to i tvrdi Lakan, doista može obnoviti zato što postoji psihoanaliza prema kojoj se tekstovi mogu meriti,­[4] zato što postoji psihoanalitičko iskustvo mogućnosti obnavljanja (koje je i stvaranje, prvotno stva­ranje teksta, onoga što je stvarno) u kojemu književna kri­tika može naći ne toliko kriterije vrednosti, koliko potrebu, za­htev za vredno­vanjem kao zahtev za razumevanjem. U psihoanalizi, pre teksta koji ona artikuliše, vred­nosni kriteriji postoje, samo kao rupa, kao njen (ideološki) poraz, koji je, uostalom, neophodan uslov njene delot­vornosti; ona taj poraz mora neprekidno da doživljava, obnavlja da bi se istina teksta u njemu raskrila. Ona, dakle, ne može imati nikakav katalog kriterija vrednovanja uprkos tome što vrednosna merila teksta zavise od njene izvesnosti; ne može ni da stvori takav katalog, prosto zato što za sebe zna da je enigma, rupa kroz koju se pokazuje svetlost teksta. Moglo bi se, doduše, reći, po analogiji, ili zbog sklonosti popuštanju uvek pretpostavljenom idealu, da to važi za svaki kritički metod, čak i bez obzira na to da li on iz teksta po­suđuje kriterije vrednovanja koje ustanovljuje, ili za svoje proiz­vođenje, koje bi trebalo da bude i apsolutni akt saznanja, traži pot­vrdu u vantekstualnim okolnostima: moralnim, filosofskim, rečju, ideološkim. U slučaju psihoanalize se i ne radi o toj vrsti zagonetke. Ona, kao i poezija, "apsolutni akt saznanja pokazuje neposredno kao akt saznanja".[5]

Enigmatičnost (i antikartezijanizam) psihoanalize sas­toji se u tome što ona ne zna ono što zna (i što, u isti mah, zna to što ne zna), ne zna kako će i na čemu zasnovati kriterije tu­mačenja, koje je u samom razumevanju već zasnovala, iako je, una­pred, kao bilo koja druga pozitivna nauka, uspostavila izvesna pravila, teh­nička pravila te­rapije i tumačenja na primer, kojih se dosledno drži. Teorijska psihoanaliza je otkrila i univerzalno važenje nekih for­malnih shema, strukturnih zakonitosti, iako strukture (ni njene zakonitosti) i nema pre no što se aktualizuje. Uprkos tome, teorija psihoanalize, te deter­minizam na koji se ona oslanja, upliće se u dija­lektiku analize tako što spram vrednosti igra ulogu mrt­vaca, što mrtvoše svoj položaj. Lakan to kaže i za anali­tičara (treba dodati da to važi i za tumača kad se nalazi na mestu analitičara), čiji je odnos prema analizi i potom prema tekstu koji tumači, takođe sasto­jak enigme, sastojak koji isti taj analitičar stalno promatra i nadzire.

Kako psihoanaliza uopšte može nešto da zna ako se odriče prethodnih koncepata? U stvari, ona se odriče formulacija ideja iz pre­drazumevanja – i ne odriče se samog odricanja. Tako joj koncepti ključnih tačaka učenja i ideje, uz pomoć opuštene pažnje, uvek os­taju pri ruci. Ono što je odrečeno nije i izgubljeno bez traga, bez ostataka. Ovo je potrebno imati u vidu zato što je zadatak psi­hoanalize da dospe u bivstvo – zadatak koji je ona prenela na sub­jekt kojim se bavi i koji (zadatak) prenosi na tekst, koji, zapravo, izvlači iz teksta – zadatak psihoanalize je da iz nepoznavanja, iz nesvesnog znanja, preontološkog, dospe u bivstvo i raskrije u njemu celinu bića, ne­skriveno. To što ona raskriva nije, dakle, puka pred­stava onog što (tu) jeste, ali nije ni sama stvar. Psihoanaliza se, paradok­salno rečeno, ne pita o kantovskoj stvari, ali je i ne gubi iz vida. Pokazuje se to u njenom tumačenju dela, koje razlaže (razlaže nepostojeći tekst dela) i čije funkcionisanje utvrđuje. Ona razumeva i utvrđuje odnose u strukturi dela, artikuliše pravila po kojima je nešto u njemu skriveno ili neskriveno, po kojima je nešto iskazano, kodove i razloge toga skrivanja ili neskrivanja, recimo, kodove (i onda motive) određene vrste ekspresivnosti.[6]

Izbor vrste ekspresivnosti, čak jednog zvučnog sklopa suglas­nika, na primer, pretpostavlja, zahteva odmeravanje (svesno ili nesvesno, svejedno je) niza mogućnosti (i onih koje ne mogu biti uzete u obzir) i čitav sistem vrednosnih merila. Reči su, pri tome, subjektu, pripovedaču, pripovedanju, s ovog ili onog razloga, name­tnute. Psihoanaliza u zakonima strukturacije govora uvek otkriva i merila vrednovanja, koja nadalje ne mogu biti izgubljena iz vida, makar kao kontekst i dimenzija estetskog vrednovanja, što,  upravo zahvaljujući svome statusu u simboličkom, ako i ne postaje temelj svakog drugog oblika vrednovanja, postaje njegov neophodni sasto­jak. Iz psihoanalize bi to trebalo da bude jasno. Jer, govor kojim se ona bavi je "oblik raka koji muči ljud­sko biće", koji tom biću daje oblik. Govor muči i umetnost. Ni u jednom vidu i nigde on nije lišen te moći, valjda i zato što čini granicu prema to­talitetu jezika. Kao govorni žanr, ali i kao beseda, na primer, muči umetničko delo – i time mu naznačuje mesto u istoriji umetnosti, naznačuje izvesna pravila njegovog postojanja i njegove postojanosti.

Psihoanaliza je ovu enigmu dela, sve do Lakana, rešava­la u skladu sa svojom osnovnom ulogom, to će reći, iz per­spektive i po logici vlastite kliničke prakse (lekarska kritika), ili uz pomoć književno-istorijskih, poetičkih stavova (psihokritika). Lekarska kritika je, pojednostavljeno rečeno, delo razumevala kao vrstu slo­bodnih asocijacija, svesnog fantazma, eventualno, kao dramati­zaciju nesvesnih fantazama, nerazrešenih psihičkih prob­lema nje­govog au­tora, ili, čak, kao oblik acting outa. Ukratko, nju je zanimao au­tor kao analizand. Istina, odnos autora i dela, bez obzira na isklju­čivosti biografske kritike ili estetičkih mišljenja koja poriču bilo kakvu važnost života autora za razumevanje i tumačenje njegovog dela, u pokojem slučaju, čak i pri proučavanju vrednosti dela, može biti od koristi. Svaka teorijski utemeljena kritika umet­nosti to zna. U neku ruku bolje no druge duhovne discipline, zna to i psihoanali­za.[7] I lekarska kritika, zanesena kliničkom praksom i nadom da će, uz pomoć razlike koju je ova praksa istakla i ozakonila, ispuniti očekivanja estetike (i ona očekivanja koja sama estetika ne može da ispuni), tragala je za merilima vre­dnovanja koja bi imala opšte važenje. Valja reći: ti kriteriji, bez obzira na to što su formulisani po meri kliničke prakse i njenog interpretativnog zabrana, dakle, po pravilima koja su artikulisana izvan umetnosti, nisu bili, u biti, ništa više redukcionistički no što su to bili kriteriji, recimo, is­torizma ili fenomenološke kri­tike.

Istraživanja vrednovanja književnog dela uglavnom se svode na relativizo­vanje svakog suda ili na univerzali­zaciju jednog načela. Frojd se po tome, ni po slepim mrljama koje obeležavaju njegove su­dove, u suštini, ne razlikuje od književnih teoretičara i es­tetičara, ni svoga ni našeg vremena. Razlikuje se po traženju načela vrednovanja u ishodištu seksualnosti, ne dakle, u seksual­nosti, kako na prvi pogled izgleda da i sam veli, no na mestu odakle se seksua­lnost pojavljuje tamo gde u književnoj teoriji i estetici, do Frojda, niko nije nalazio nikakvu naznaku da bi se išta produk­tivno moglo pokazati.[8]

Estetska senzacija, prema Frojdu, pripada sferi seksua­l­nih senzacija, proizilazi iz te sfere.[9] Na ovom stavu nije, razume se, mogućno formulisati teoriju vrednosti koju bi svako mogao da usvoji. Uostalom, takvu estetičku teoriju nije mogućno zasnovati ni na jed­nom stavu, ne zbog toga što se teo­retičari nisu odrekli rela­tivizma suda i teorijskog mišljenja, ili zbog toga što nema stava koji bi imao opšte važenje, no zato što su i umetnost i teorija umetnosti u biti paradoksalan govor koji sprečava bilo kakvu uni­verzalizaciju, dakako, i univerzalizaciju paradoksalnosti govora, koju moderna umetnost (odana istorijskom determinizmu i progresu) pokušava da stopi u govor realnog (uprkos tome što ono ne govori). Ni psiho­analiza, iako je sam taj paradoksalni govor u najčistijem vidu, ne bi u tome bila izuzetak da je u svemu ostala na Frojdovim pret­postavkama.[10]                     (Do)gradnja Frojdove estetike mogućna je samo u psiho­analizi, očišćenoj od natruha učenja koja se bez posledica ne mogu u nju in­tegrisati. Analitičari su to shvatili. Nisu shvatili da se nalaze na pragu novog, različitog viđenja umetnosti, da su već predložili tumačenje (teksta) koje se ne nalazi na horizontu očekivanja, te nisu ni razvili pretpostavke na koje ih je psihoanalitička teorija navodila. Umesto toga, u psihoanalizi su tražili potvrdu estetičkih kanona, tj. mogućnost estetike. Sam Frojd ih je uputio u tom pravcu. Podsetiću na njegovo mišljenje o funkciji umetnosti, koje je, mada, na izgled, iz­vorno pripada psihoanalitičkoj teoriji, kao koncept, ipak, u psiho­analizu uneseno iz estetike. Prema estetičaru Frojdu umetnost uspe­va da pomiri princip realnosti i princip zado­voljst­va,[11] tj. umetnost čoveku, svojim posebno organi­zovanim govo­rom, nadoknađuje ono odricanje koje od njega zahteva realnost.

Ovaj Frojdov stav, iako je dvosmislen, postao je ključno mesto psihoanalitičke es­tetike (naravno, i psihoanalitičkog vredno­vanja umetnosti) uglavnom zato što pothranjuje i ozakonjuje para­doks psihoanalize u okviru kojeg može ostati nerazjašnjeno koja umet­nost (dobra, loša) više a koja manje nadok­nađuje odricanje od realnosti. Paradoks ne pretpostav­lja ni razjašnjenje kako umetnost, kao es­tet­ska ili pragma­tična psihička delatnost (ako se uopšte ta dva vida psihičkog rada mogu razd­vojiti), nadoknađuje odri­canje koje od čoveka zahteva realnost, ne pretpostavlja ni da terapeutska efi­kasnost umetnosti, upravo kao pragmatički čin, može biti osnov vrednovanja. Pri tome, mišljenje koje se oslanja na princip realnosti ne može da zaboravi terapeutsku efikasnost. Doduše, i bezin­teresno dopadanje može biti terapeutski efikasno. Razlikuje li se, onda, psiho­analitička terapeutska efikasnost od estetske efikasnosti, ako i jedna i druga zavise od osobenosti organizovanja govora, dakle, od primarno estetske funkcije govora, tj. od osnovnog elementa mogu­ćeg vrednosnog sistema? Je li, naj­zad, još nešto potrebno da nado­knada za odricanje što ga nameće realnost doista postane barem jedna od pretpostavki vredno­vanja?

Psihoanaliza, od početka, odgovor na ova pitanja nalazi u kon­ceptu želje. Posebno je pitanje kako je želja shvaćena. Nikome, do­duše, nije promaklo da se iz nje mogu artikulisati vrednosna pravi­la. Uslov za to je, međutim, da se tačno zna čega je želja želja. Anali­tičari, često, nisu pristajali na odrešenje želje od objekta, na formali­zaciju koja je skidala zastore sa onoga što se odista živi. Razumljivo je, stoga, što su bili skloni shvatanju da želja u umet­ničkom delu treba da se ostvari na takav način da možemo uživati u sopstvenim fantazmima bez skrupula.[12] No u ovom vul­garnom stavu je artikuli­san i etički problem književnosti, tj. prob­lem književnosti kao etike. Dobro, odista, podiže moćni bedem na putu naše želje.[13] Razlozi za uživanje bez skrupula, dakle, postoje. Ipak, oni i nisu tako izvesni ako su zbilja domeni književnosti i etike tako bliski, kao što Lakan misli,­­[14] i ako i književnost i etika svoju istoričnost vezuju za nes­vesno.

Ako nadoknadu za odricanje od realnosti, iz ove per­spek­tive, razumem kao efekat izopačenja ontološkog svojstva pri­marne estetske funkcije, ili kao efekat izopačenja želje želje, nave­deni odgovor moram onda da shvatim kao psihoanalitički fantazam, iako frojdovska estetika u svakoj prilici pre svega pokazuje jednu od faza etike.[15] A želja, frojdovski shvaćena, otkriva temelje etike, već time što želi vlastitost.[16] Želeći vlastitost, apsolutnu sebe, ona želi ništa. U lakanovskoj optici, želja, odista, i jeste želja ništa, želja smrti, u kojoj se odrešuje od svih objekatskih veza i u kojoj se pot­puno vezuje za objekt. Čisto, shematski, vidi se to u ba­jkama, zah­valjujući njihovoj formalnoj organizaciji, koja je, opet, efekat težnje želje prema smrti. Bajke, zato što "imaju osobinu da postave egzis­tencijalne probleme kratkim i pre­ciznim pojmovima" i zato što tako omogućuju detetu "da se suoči sa svojim problemima u njihovom suštinskom obliku, dok mu izrađenija intriga komplikuje stvari",[17] dakle, zahvaljujući svojim strukturnim načelima, bajke oslobađaju želje od objekatskih veza, ili, po mišljenju prvih anali­tičara, omo­gućuju nekažnjivo uživanje u fantazmima, agresivnim razume se, svojim i tuđim. S gledišta teori­jske psihoanalize moglo bi se reći da bajke suočavaju subjekt s njegovom smrću, što, lakanovski rečeno, i jeste funkcija lepog. Jasno je onda da uživanje bez skrupula (drugačije nije ni shvatljivo) ne treba i nije ni mogućno prognati iz estetskog, već stoga što ne može da se odvoji od ontološke dimenzije bića i što kao osa strukturacije (teksta, pripovedanja) mora biti i element vrednosnog projekta dela.

Psihoanaliza se, dakle, na svom početku, suočila s mogu­ćnošću prevladavanja estetike, zapravo, istovremenog pre­koračenja granica estetike i etike, što će tek Lakan stvarno pokušati i da izvede.[18] Na početku, psihoanaliza je stala na put radikalno drugog, i drugog sistema vrednovanja. Dalje je valjalo, sledstveno Frojdo­vom otkriću funkcije strukture (strukture psi­hičnosti), da anali­tičari, ne časeći, raskriju i izuče pravila i zakone strukturacije fikcije, mimezisa slobodnih asocijacija, fantazama, snova, mitova – i umet­nosti. Na trag nedostupne Stvari (psihoanalize), da upotre­bim Ha­jdegerovu reč (na ovom mestu, doduše, on je ne bi upotrebio) i koju će Lakan shvatiti kao prazni­nu, na trag mimezisa ovih tvore­vina, iza kojega ne stoji nijedan konkretni objekt, Frojd ih je doveo. Na analitičarima je bilo da za formulaciju estetike u psihoanalizi, prethodno propitaju građu (koju im je psihoanaliza ponudila, do­duše, etički obeleženu) onako kako su slutili da treba učiniti i kako je to s bajkama uradio Prop.[19]

Psihoanaliza umetnosti nije skrenula s puta koji su prosekla strukturna is­traživanja slobodnih asocijacija zbog toga što izrađenije intrige usložnjavaju stvar – upravo s takvim, krajnje zamršenim intrigama analitičari su se sretali na seansama – nego zbog osećaja nemero­davnosti analitičara za estetske probleme. Umet­nost je po njima, Frojd je, uostalom, i to prvi ustvrdio, vid duhovne delatnosti koji psihoanaliza nije kadra da protumači. Osim toga, psihoanaliza ide tragom umetnosti (tragom estetičkog i etičkog diskursa, koje prev­ladava); ona zato često otkriva, i zna šta radi, ono što je umet­nost već efektnije otkrila i pokazala. Moglo bi se, ipak, reći da su analitičari kompleks nemerodavnosti sami sebi nametnuli iz straha od razlike, koju su, naravno, jasno videli, između onoga što oni, lakanovski rečeno, misle i čine i onoga što se živi. U svakom slučaju, s tim teretom psihoanaliza je prinuđena da legitimaciju svoga istraživanja književnosti zahteva od kanonskih estetičkih kon­cepata, tj. da u svojim konceptima traži mogućnost ucelinjenja este­tičkih ideja. Na početku je tako ugušena mogućnost radikalno drugog viđenja umetnosti i, gotovo, preobraćena u psiho­analitički egzibi­cionizam.

Osećanje nemerodavnosti nagnalo je analitičare, kao neka vrsta protutvorevine, da se već u prvim ogledima iz psiho­analitičke estetike bave problemom vrednosti dela, kojim su moder­ni književno-kritički pravci prestali da se bave, bilo zato što pret­postavljaju da se on rešava u samom metodu, ili zato što ne spada u određeni metod, ili zato što su još u potrazi za opštim stavovima, ili, pak, zato što se, jednostavno, oslanjaju na interpretativnu kom­pentenciju i pravila koja ona podrazumeva. Psihoanaliza ga, sa svojim kompleksom ulje­za, nije mogla izbeći. Sem toga, vrednovanje i procenjivanje ona ni na koji način nije mogla da izbegne, već i zato što je (ona) u svetu u kojem analitičari žive, najpre, terapeutska praksa, svejedno, i kao jezička praksa. Moraju joj onda biti svo­jst­vena i izvesna merila (dobra i zla recimo, čak merila što se nalaze u osnovi same binarne sheme). Ipak, psihoana­liza je spolja, iz es­tetike, prihvatila, na primer, jedan od svojih osnovnih vred­nosnih kri­terija (za sada nije važno da li je on važan i za modernu estetiku; njegov cilj je, uostalom da spase mogućnost estetike), po kojemu veliko delo mora biti napisano u univerzalnom, kul­turnom i indi­vidualnom kodu: "Velika umetnost mora obuhvatiti sva tri sloja. Ako nedostaju individualni tabui, umetnost je neorigi­nalna, bez in­dividualnosti; ako nedostaju tabui kulture kojoj autor pripada, umetnost je neukorenjena, vanvremen­ska, aprostorna: ako nedosta­ju oni univerzalni umetnost je površna".[20] Ništa, očevidno, u ovoj tvrdnji nema što se ne bi moglo naći, na primer, u is­tori­cističkom shvatanju umetnosti. Doduše, termin tabu signalizuje osobenost upi­sa u tekst realnosti jedinke, društva, kulture, koju (osobenost upi­sa) valjano može da razabere samo psihoanaliza. Ter­min tabu poka­zu­je na stvar umetnosti i na umet­nost kao stvar, koja istori­cizmu i drugim kritičkim pravcima is­traživanja umetnosti ostaje skrivena; ostaje im skrivena pojava protivurečja istog, dakle, strukturišućeg teksta, u kojem tabui iščezavaju, ostaje im skriven efekat stapanja tabua u protivurečje istog, u mogućnost stvaranja književnog žanra koji će raskriti ono što je književnost skrivala. Protivurečje istog, naime, otkriva delovanje tabua na priču i u priči, na proširi­vanje ili sužavanje smisla tek­sta, na  formalizo­va­nje, strukturisanje teksta, što znači da otkriva i dekorativnu funkci­ju tabua. Sve ovo, međutim, naglašava parcijalni pristup umetnosti, te, u skladu sa snom psihoanalize o nauci, potre­bu in­te­gracije njenog tumačenja dela (i njenog diskursa, zašto ne?) u nekakvu fantomsku opštu estetiku. Razumljivo je, stoga, što se ni u drugoj varijanti navedene tvrdnje, koja je nešto bliža duhu psi­ho­analize, Devre nije odrekao traženja legitimacije estetike izvan psi­hoanalize: "Veliki umetnik je onaj koji uspe da ostvari složen i or­gan­ski spoj tri sloja svoga pred­meta: potisnutih opštih ljudskih tabua, onih koji su potisnuti iz kulturnih razloga (i istorijskih) i onih potisnutih zbog ličnih, odnosno kritičkih ili neurotičkih razloga".[21] Valja uočiti da se iza ove napadne popustljivosti zvanič­noj estetici krije nametljivost psihoanalize, koja neće da bude samo psihoanaliza umetnosti no i psihoanaliza estetike. No da bi odista prev­la­dala grani­ce na koje i nakon ovog preokreta nailazi morala bi biti, pre svega, psihoanaliza teksta.

Psihoanaliza zna da je subjekt i ljudsko biće i subjekt kulture (subjekt teksta) i po­jedi­nac koga kultura stvara... To joj, ipak, ne smeta da uvek ima u vidu samo pojedinca (pojedinca njenog i njegovog konteksta), koji joj se predstavlja u istoriji bolesti.[22] Ona (ova is­torija) "u Frojdovoj upotrebi dobija dos­tojanstvo nepoznatog književnog žanra".[23] U tom novom književnom žanru, koji, istina, psihoanaliza nije ni pokušala da najavi kao književni žanr,[24] ono se ljudsko i kulturno uvek pokazuje u pojedi­načnom, u ekscentričnom subjektu lakanovski rečeno, u onome što živimo u svetu, dakle, u subjektu koji se upravo ekscentrira (koji upravo nastaje) na anali­zi, u tekstu. Samo zahvaljujući toj ekscen­tričnosti, koja se najpre mora pokazati, tj. zahvaljujući poništenju (u ovom žanru, u pripovedanju) razlike između odsutnosti i njenog prikazivanja mogu se pojaviti ljudska i kulturna dimenzija kao efekti subjek­ta, tj. može se po­javiti efekat prirode i kulture u subjektu, efekat razlike, te (estetske) mere. Isho­dište u ekscentričnosti subjekta, jezika, pri­povedanja, raskriva simbolička artikulacija, koja je uvek artiku­lacija sva tri pomenuta sloja, zato što je artikulacija subjekta, njegovog ontološ­kog uteme­ljenja.

Simbolička artikulacija subjekta i njegovo ontološko ute­melje­nje, bez obzira na to što mora biti u osnovi svega umetničkog govora (o subjektu; u krajnjem slučaju, uvek je samo o njemu reč, makar za psihoanalizu), mogu biti u umetnosti potisnuti u drugi plan, pripojeni, recimo, uz neku ideološku pret­postavku (i estetič­ku), ili, bliže tekstu psihoanalize, vezani za kakav ob­jekt, za gu­bitak. Ništa od toga tekst proizveden u psihoanalizi, proizveden kao psiho­analiza (niti bilo koji tekst), ne može da ne kaže. Količina i vrsta informacija su u tekstovima, dakako, različite. Ontološka di­menzija dela može biti sklonjena, na primer, pred navalom poli­tičkog diskursa. Ne može biti sklonjen znak (sa njim ni razlog) tog sklanjanja. Psi­hoanaliza bi – s obzirom na to da da je u njenom tekstu uzmicanje ontološkog diskur­sa bilo upisano u pomenuti poli­tički diskurs, kao praznina, manjak, kao pun govor, rečju, kao šifra vrednosti – psi­hoanaliza bi, kao šifra teksta, uzmicanje jednog diskursa i nadolazak drugog trebalo da razume i prokaže, trebalo bi, recimo, da iz estetskih konvencija odgonetne zašto one "u određenoj eposi nisu više uspešna sredstva odbrane"[25] od realnosti.

Tekst (psihoanalize) nastaje kao istina, koja, čim jeste, jeste s vrednosnim merilima, s pravilima po kojima se pokazuje i razumeva kao istina.­[26] Ovo zbivanje teksta se, naravno, ponavlja i u uživanju (primanju, vrednovanju) teksta. Pojednostavljeno se to može predstaviti pukim ukazivanjem na nekoliko uslova čitanja. U psihoanalizi je, naime, poznato da je čitaočev odnos, na primer, pre­ma romanu, često, pasivan, kao što je i filmskog gledaoca prema filmu[27] i to zato što čitalac/gledalac unapred prihvata da je umet­nost odvojena od realnosti. Ništa dok čita roman ili gleda film ne remeti njegov mir, nema ni cenzure kojoj u realnosti ne može da  umakne. No ništa ne zaustavlja ni ekscentriranje subjekta u to isto vreme. Realnost ga, bez obzira na sve kompromise, na bekstvo u bolest, u ideologiju neprekidno suočava sa onim što ne postaje i što je pred njim. Šopenhauerovu tvrdnju da istina estet­skog doprinosi ukidanju volje i napetosti, u tom smislu, psihoanaliza bi morala da potvrdi. Međutim, ona zna da su estetska iskustva nedovršena i da "čak ne mogu biti dovršena".[28] Primalac umetnosti ne nalazi stoga u njoj mir u koji veruje, prosto zato što on, da upotrebim jednu Lakanovu for­mulu, ne misli tamo gde misli da misli. Potpuna pasivnost (kao vera u nepromenljive vrednosti), konačno, nije ni mogućna, ako ni zbog čega drugog ono zbog nagonske energije koja ja sadržana u es­tetskom i koja narušava prividni mir primaoca umetnosti. Nagoni, prosto, teže rasterećenju, ali u istorijskoj situ­aciji. Prema tradicionalnoj psihoanalizi, ovde se radi o inhibira­noj seksualnoj energiji; ona proizvodi estetski objekt i, naravno, omo­gućuje nje­govo delovanje. U tradicionalnoj psihoanalizi se kaže "da estetski uticaj iščezava kad seksualna želja postane suviše jaka".[29] No to u prvom redu dokazuje vezu estetskog objekta i želje (narav­no, želje koja pripada ne-estet­skoj sferi; konačno, želja je želja smrti), te da je estetsko zadovolj­stvo, čak i kad potiskuje seksualnu želju, u osnovi seksualno zadovoljstvo, da je referencijal­no, istori­zovano, ali i da je ono nemoguće zadovoljstvo koje nudi dijalektika istog i koje tekst psiho­analize proizvodi. Tekst psiho­analize proiz­vodi istinu – i proizvodi ga istina, koja je, naravno, ishodište svih operacija u tekstu i onih koje on implikuje, što znači i estetskih vrednosti.

Frojd, imajući u vidu ovu poziciju istine, imao je i dosta ra­zloga da govori o preliminarnosti estetskog zadovoljstva. No, valja reći da njegov stav pre podrazumeva etičke pretpostavke es­tetske vrednosti no što podrazumeva pretpostavke neke istine kao takve: "Verujem da celo estetsko zadovoljstvo koje u nama proizvodi stvaralac predstavlja ovaj karakter preliminarnog zadovoljstva, ali da pravo uživanje u književnom delu proizilazi iz rasterećenja naše duše od izvesnih napetosti".[30]

Šta, u stvari, podrazumeva tvrdnja o preliminarnom, uvodnom, prethodnom karakteru estetskog zadovoljstva? Ovo pita­nje je valjalo postaviti i zato što taj Frojdov koncept još nije dovoljno uočen i  promišljen. Ovde je važno da je njime, posredno, s nekih razloga zaobilazno, naznačena ontološka dimenzija uživanja u delu, uporedo s mogućnošću formalizacije tog uživanja po pravilima tradi­cionalne estetike, kojoj se, pri tome, ne priznaju ontološka svojstva. Na istom mestu Frojd tvrdi da rasterećenje duše i uživanje u delu, nadmoćno uživanje, dolazi iz dubljih izvora psihičnosti, za koje estet­ska formalizacija i ne zna, no koje, ipak, priprema. Naime, uživanje što dolazi iz dubljih izvora psihičnosti nije mogućno bez prethodnog, takozvanog estetskog zadovoljstva, štaviše, uživanje sa dna bića je, čak, efekat ovog zadovoljstva/sedativa. No, izgleda, da ono može biti taj efekat, pre svega, zato što preliminarno (estetsko) zadovoljstvo, sem toga što unosi red u uživanje i što time pribavlja alibi (i u njemu se može uživati) za ono što će tek doći, obuhvata i fetišizam, supstitute, premeštanja, egzibi­cionizam, voajerizam, dak­le, elemente psihičnosti koji čistotu i postojanost estetskog uživa­nja, ako ništa drugo, iskušavaju, i koji nisu bitni samo za psiho­analitički diskurs; oni su, naime, i psihički elementi književnih tekstova i čitanja tih tekstova.[31]

Rasterećenje duše (šopenhauerovsko) omogućuje otvara­nje pri­maoca umetnosti, fantazmu, ali i referentima, koji su, zajedno s fantazmom, upisani u delo. Frojdovski analitičari čak tvrde da je celo delo prerađeni fantazam, nesvesni fantazam. Mora, onda, biti i prerađeni sistem vrednosti koji je u tom fan­tazmu strukturisan i bez kojega fantazma, zapravo, i nema. Zbog toga, na izgled, nikad nije mogućno raskriti izvorno značenje dela. Hermeneutika je sve to pre psihoanalize ispitala. Ova, međutim, zna da izvorno značenje dela ne postoji drugačije do kao od­sutnost koja strukturiše znače­nje, te da se gra­nica nesvesnog, grani­ca njegovog ne-znanja,[32] nekako mora pre­koračiti, ponajpre, u tekstu, u pravilima i vred­nostima koje on postavlja. Psihoanalitičko otkriće fantazmatske prirode dela navelo je analitičare da na izvestan način izjednače umetničko delo, san i neurozu (Frojd, naime, tvrdi da je delo produkt imaginarnog, te da kao san ili neu­roza služi zadovo­ljenju nagona, koji bi inače bili osuđeni na po­tiskivanje[33]). Vrednost dela, dakle, kao i vrednost neuroze i sna, zavisi i od artikulacije dijalek­tike istog u njemu, od artikulacije bića, od načina na koji je rupa nesvesnog u njemu (delu) izbušena i obeležena. Može se zato u psihoanalizi tvrditi da, na primer, fantazmatski sce­nario deteta, koje, istodobno, veruje da majka ima i nema penis, sadrži potrebno metaforičko-metonimijsko premeštanje, klaćenje smisla koje je kad­ro da odredi i koje određuje estetsko zadovolj­stvo. No, isto se tako može reći da fan­tazmatska priroda dela otkriva i potvrđuje da es­tetske vrednosti služe zadovoljenju nagona, te da zadovoljenje na­gona u snu i neu­rozi zavisi od teksta sna i scenarija (teksta) neuroze; zadovo­ljenje nagona zavisi, dakle, od estetske dimenzije sna i neuroze.

U frojdovskoj psihoanalizi estetska vrednost dela je vezana i za status nagona. Nije, stoga, čudno što analitičari, i to moderni, tvrde da estetski fenomen najbolje objašnjava perverzija. U njoj se najčistije pokazuju strukturni odnosi u psihičnosti i shema struk­turacije proizvoda psihičnosti, ponajpre ideoloških sistema, gde spada i estetika. U perverziji se, sem toga, raskriva i značaj meha­nizma zavođenja, koje obeležava svako dopadanje (i dopadanje bez interesa) i koje je, nesumnjivo, važno svojstvo estetskog, njego­vog prevladavanja manjka (manjka bića). Estetski fenomen se, u stva­ri, i može odrediti kao prevladani manjak.[34] Odavde se već sluti da od toga kako se nagon pokazuje, kako se for­malizuje zavisi nje­gov status. Frojd je u više navrata tvrdio da ni za analitičku situaciju nije naj­važnije ono što pacijent krije, nego kako on to krije. Ovo kako pokazuje i na količinu nagonske energije.

Analitičar, da bi uopšte dokučio smisao slobodnih asoci­jacija, dakle, jedine stvarnosti s kojom se suočava i koju razumeva, jedine stvarnosti koja se može razumeti, koja je shvaćena već time što je artikulisana, mora da "odredi pravila analizandove analitičke igre",[35] što on čini na isti način na koji tumač književnog dela određuje pravila po kojima je neko delo sačinjeno, možda i s istog razloga. I u jednom i u drugom slučaju broj pravila je ograničen. Razlika je, na izgled, u razlozima s kojih su pravila formulisana. Ili, može biti, u načinu na koji se ona shvataju. Analitičar, iz pravila po kojima su slobodne asocijacije organizovane donosi prag­matički sud i o asocijacijama i o lečenju. Jednom reči, ova pravila bi trebalo da budu isključivo znaci za analitičko vrednovanje; pro­cena smisla aso­ci­jacija i stanja pacijenta u njih je upisana – i, navodno, ništa više; ništa više u njima psihoanaliza ne traži. Za tumača književnog dela sama pravila (otkriće pravila u stvari) vid su vrednovanja. Ovakvu tezu proturaju neki moderni teoretičari književnosti, budući da nisu mogućna objektivna merila vrednovanja književnog dela. Ali, treba zapaziti da su i pravila organizacije slobodnih asocijacija oblik (istog tog) vrednovanja. Terapeutski pragmatizam im je dodat spolja, na isti način na koji im se dodaje i estetički pragmatizam.

Postojanje pravila po kojima se asocijacije/delo oform­ljuju jeste objektivna činjenica. No ona ne jemči i objektivnost suđenja; u psihoanalitičkoj praksi ta činjenica ne garantuje rekon­strukciju, što ova praksa odista jeste, prošlosti pacijenta. Postojanje pravila garan­tuje samo rekon­strukciju moguće prošlosti pacijenta (mogućeg teksta), prosto zato što je psihoanaliza interpretacija inter­pretacije. U književnosti je sve to očito, barem koliko i u psi­hoanalizi. Pri tome su, ipak, i pravi­la književne interpretacije i pravila psihoanalitičke ter­apeutske prakse hijerarhizovana po odre­đenom obrascu, koji je, do­duše, promenljiv. Svako književno delo, na primer, mora da sadrži signale o svom umetničkom karak­teru. Ovi signali su promenljivi, no ne mogu biti različiti od pravila po kojima je to delo sačinjeno. Osim toga, odnos signala i pravila takođe je, često, enkodiran kao deo tek­sta, tj. sastojak je govora umetnosti. Strukturacija i vrsta signala ne mogu, dakle, biti isključivi elementi vrednovanja dela. Mogu biti i je­su znak da su vrednosti po nekim kriterijima uspostavljene. U psi­hoanalizi, međutim, ako i ne jedina, glavna su osnova procene smisla, nazovi­mo ga tako, analizandovog teksta – u suštini, teksta psiho­analize.

Nastajanje analizandovog teksta ne razlikuje se toliko od nas­tajanja književnog teksta po upotrebi i organizaciji materi­jala,  jezika, koliko po intertekstualnosti, referentnosti, itd. Valjalo bi očekivati da ishod tih procesa, ipak, bude različit. No postoji barem jedna stvar koja se u oba slučaja na isti način da vrednovati i koja se uvlači u teksturu oba teksta – manjak, manjak bivstvo­vanja, manjak sopstva kao strukturno ishodište svih razlika. Na njega pokazuju i analizandov i književni tekst. Čovek, stoga, ma kako da govori, uvek govori o istom.

Analizand je svagda u potrazi za sopstvom, ne samo zato što je pocepan, što ga manjak sopstva strukturira – strukturira njegov govor – no zato što je pocepanost postala cilj njegovog traganja. Njegovo izlečenje zavisi od toga hoće li uspeti da je usvoji. Ma­njak sopstva strukturira i umetnički govor. Pri tome, završeni stvaralački čin "nikad neće biti dovoljan da otkloni manjak što se nalazi ispod samosvesti".[36] Doduše, umetnik može imati mnogo us­pe­ha a da, ipak, ne uspe da nađe sopstvo koje traži. Nisam ovim hte­o da ponovo skrećem pažnju na Frojdovu tvrdnju o srodnosti neuroza i umetničke prakse; hoću, međutim, da upozorim na činjenicu da raza­biranje shematičnosti neuroza olakšava izvođenje i utemeljenje teori­je o vrednovanju dela, jer raskriva ontološka svoj­stva umetničke prakse i, što je bitno, obelodanjuje da se ontološko svo­jstvo nigde ne pokazuje kao takvo, da se artikuliše u znaku, u jeziku. Ovaj, opet, ne omogućuje samo "zadovoljstvo u tekstu", nego i uživanje o kojem govori psihoanaliza, doživljaj o kojem govore fenomenolozi. Jezik, takođe, raskriva da je takozvani osećaj za vre­d­novanje "individualna, neprevladljiva, promenljiva, nekomunika­tiv­na, nepro­cenjiva i uglavnom intuitivna reakcija na znanje",[37] na znanje vrednosti, itd.

Iz ontološkog svojstva umetničke prakse i pre svega iz on­tološkog svojstva teksta koji sama psihoanaliza pro-izvodi može se zaključiti, i u psihoanalizi, da je delo sebi dovoljno, da se nameće izvan i nezavisno od svake istorije. Ovom tvrdnjom psi­hoanaliza, ipak, ne potpisuje pristanak na povratak u rezervat koji je za nju predviđen, jer ne pristaje na status primenjene nauke. "Delo je sebi dovoljno i nameće se izvan svake istorije,"[38] kao tekst analitičke se­anse, tekst psihoanalize. A to znači da ono može imati (i ima ih) is­torijske reference, neposredne povode, koji pokazuju na nešto od se­be; delu, naravno, prethode tehnička pravi­la, ono, nastajući, pro­lazi, upotrebiću Bionove reči, kroz faze prekoncepcije, koncepcije i koncepta.[39] Svaki ovaj element organi­zacije dela stapa se u celinu po pravilima koja u velikoj meri proizvodi samo delo i koja uvek ciljaju na nešto, prema nekim teorijama moglo bi se reći, delu spoljašnje. To nešto je podložno bilo kojem vidu vrednovanja. Iz lakanovske per­spektive, međutim, vrednovanje je, bez obzira na to što psihoanaliza nalazi u tekstu zadovoljstvo a ne lepotu na primer[40] – uvek vezano za ontološki manjak, tj. za označiteljski manjak.

Veza vrednovanja s ontološkim manjkom i implikacije te veze mogu se rekonstruisati, zapravo konstruisati, iz analizandove grad­nje (teksta), tj. iz konstrukcije koja je neposredni životni akt i delo. Frojd upozorava da psihoanalitička teorija, na neki način, zahteva da se kod analizanda stvori stanje koje se nikada spontano ne proizvodi u Ja.[41] Jasno je da u tom slučaju analizand proizvodi tekst koji se ne može smatrati odrazom njegovog ni tadašnjeg ni iz­vornog psihičkog stanja (ako se tako što u bilo kojem trenutku i može utvrditi), bez obzira na to što je i tom proizvodnjom uprav­ljao ontološki manjak, na primer, preko straha od smrti koji se u nekom simptomu strukturira u tekstu. Analizand u stanju koje se spontano ne proizvodi može da stvori, s gledišta psihičnosti i vrednosti koje njen rad implikuje, i utopijski tekst sa svim nje­govim negativnim izgledima.[42]

Frojdova teza o stvaranju stanja koje se nikad spontano ne proizvodi u Ja važi i za umetničko delo, rekao bih, pre svega za umetničko delo, bez obzira na to kako se ova prethodna ograničenja mogu shvatiti i, naročito, ako u njih ubrojimo ograničenja na koja je u prvom redu mislio Frojd: potiskivanje, povratak potisnutog, upravljanje nagonima, sublimacija, itd. Ovde je, međutim, važno da ovakva ograničenja, ovakva katastrofalna nemogućnost umetničke spontanosti (nemogućnost autonomnosti umetničkog čina) – bez obzira na to šta će se proizvesti u "nespontanom" stanju: utopijski negativitet ili tekst sa svim protivurečnostima koje krase književno delo – podrazumeva i nemogućnost čisto estetskih vrednosti,[43] ako ni zbog čega drugog ono zato što je umetnička praksa proizvod i for­malnih ograničenja koja mogu biti i projekcije nekog psihičkog kon­flikta. Konačno, ne valja zaboraviti ni interakciju između eventual­ne spontanosti i prinude formalnih pravila.

Konstrukcija u psihoanalizi – pouzdana istina do koje u obzoru te konstrukcije psihoanaliza dospeva – zapravo je efekat tumačenja. A psihoanaliza je u biti teorija i praksa tumačenja tumâčenja. S obzirom na rezerve koje učenjaci izvan psihoanalize i hermeneutike imaju prema tumačenju, razume se, ako su te rezerve opravdane, bit psihoanalize mogla bi postati i njena slaba tačka. Svi, naravno, znaju da nema opšteprihvatljivog tumačenja, da bi se tu­mačenje koje bi bilo dočekano s opštom saglasnošću moralo svesti na tekst kojega je ono tumačenje, da bi se moralo pret­voriti u čistu tautolo­giju. Preostaje, onda, poverenje u tumačenje znalaca. No ni ono nije uvek prihvatljivo. I za njega važi da je zamena jednog teksta drugim. Istina, u psihoanalizi se zna da in­terpretacija po svojoj biti funk­cioniše kao krug; interpretacija ne samo što poziva na povratak no se neizbežno i vraća na tačku po­lazišta.[44]

Neka ograničenja hermeneutike u psihoanalizi se ispo­lja­vaju uočljivije i po istinu njenog tumačenja i teorije uopšte pogub­nije. Otkrića analitičara koji misli da je zarađivanje novca suština analitičke prakse "nosiće znak finansijskog vertex-a", veli Bion.[45] Stoga i razlike u teorijama vrednovanja valja shvatiti kao simptome razlika vertexa, da li i koliko i kao rezultat racionalnih procena estet­skog. Doduše, ovakvo vrednovanje moglo bi biti svojst­veno klasičnoj analitičkoj praksi, ne nužno i teorijskoj psihoanalizi koja hoće da bude ishodište duhovnih nauka i čije bi tumačenje, u tom slučaju, valjalo prihvatiti kao univerzalni metod vrednovanja.

Po teorijskoj psihoanalizi, opet, nema univerzalnog diskursa, što znači, nema ni diskursa – ni ona ne može da ga proiz­vede – koji bi nju stavio u temelj svih duhovnih nauka. Istina, pos­toji uni­verzum besede koji je situiran u A (trezor označitelja)[46] i čiji deo može biti skup iskaza, skup interpretativnih pokušaja, skup mogućnosti struktura i njihovih aktualizacija – i postoji diskurs uopšte, čiju univerzalnost dokazuje upravo to što nema univerzal­nog diskursa.

Teorijska priprema ne jemči istinitost tumačenja i is­pravnost vrednovanja. Analitičar će, najčešće, "od analizandovih aso­cijacija zadržati one koje potvrđuju njegove teorijske pretpos­tavke".[47] Do­duše, ograničavajuće delovanje znanja teorije svesti o iskustvu i samog iskustva nije mogućno izbeći ni na nivou mani­festnog teksta, tj. svakodnevne kvaziracionalne komunikacije, na nivou spoljašnjeg, racionalnog reda svari; u unutrašnjem prostoru sporazuma jedva da može i biti, barem ne u neposrednom vidu. Modeli su u tom prostoru jedva izmenljivi. Jedno od rešenja koje analiza u toj situaciji nudi jeste katalizatorsko posredovanje anali­tičara: "...mi možemo prevesti neznanje ovog unutarnjeg prostora (analizandovo neznanje, R. K.) pomoću posmatranja efekata komu­nikacije na nama, onoga što se stvara između naših afektivnih, tj. telesnih utisaka i našeg mental­nog funkcionsanja".[48] Ovu mogućnost – mogućnost otvorenosti anali­tičara, koju ništa ne može za svagda da osigura – psihoanaliza je od početka pretpostavila, na primer, u konceptu opuštene pažnje. No jasno je da je ta otvorenost samo sredstvo koje bi trebalo da omogući približavanje govoru anali­zanda/teksta, mestu i trenutku simboli­zacije, uspostavljanja sim­boličkog poretka, drugim rečima, subjekti­vacije subjekta. Na kraju se, ipak, pokaže da "čista inter­pretacija više ili manje krije svoje konstrukcije".[49]

 U raspravi, koja treba da pronađe, raskrije znakove, elemente estetskih vrednosti i, naravno, njihove međusobne veze, mogli bismo analizanda shvatiti kao tekst koji ne ispunjava bitni uslov tumačenja, tj. ne ispunjava pretpostavku da je tumačenje "aktuelni događaj u obradi O (stvari po sebi, R. K.), koje je zajed­ničko analitičaru i analizandu".[50] Jednostavno, u tekstu O ne pos­toji u onom vidu u kojem vezuje subjekte na analizi. Analizandu je ono uvek zajedničko s analitičarem; zato je, u neku ruku, i garancija ispravnosti tumačenja. Ali, na taj način, garantuje i ispravnost kriterija vrednovanja, te mogućnost utemeljenja vrednovanja. Razu­me se, to mora da važi i za tekst, čak i ako njegova svrha nije pokazivanje stvari po sebi. Tekst, ipak, ne može da sakrije šta je u njega utisnuto kao trag odnosa simboličkog i realnog, dakle, kao trag prvog izbora – postavljanja vrednosnih merila i prvog vredno­vanja.

Kako s tom funkcijom umetnosti uskladiti tezu, vrednu pažnje, da jedan iskaz upućuje samo na skupinu drugih iskaza? U radikalnom vidu, potpuno formalizovana, oslobođena od pokaziva­nja na bilo kakav smisao, ova se teza, razumljivo, posebno rado koristi u teoriji muzike; koriste je teoretičari za koje je umetničko delo čisti odnos znakova (čisti odnos tonova, kad je reč o muzici), te bez drugog smisla. Takvo mišljenje nije ni slučajno ni nelogično. Ono se, sa drugačijim ishodom, može izvesti i iz psiho­analize i iz njenog teksta. Nije li, prema Lakanu, označitelj bez smisla konsti­tutivni činilac svakog smisla? Po tome bi morao biti i ishodište vrednovanja. Naime, umetnički sistem predstavljanja ne može da sledi drugi put do onaj "predstavljanja ne-predstavljenog u pred­stavljanju". Analitičari, od Frojda, veruju da imaju ključ za (nes­vesni) smisao iskaza koji upućuje samo na skup drugih iskaza, na u njima ne-predstavljeno. Konačno, ovu tezu (niti bilo koju izve­denu iz pretpostavki i prirode diskursa) nikako, ni u okviru teorije književnosti nije mogućno apso­lutizovati, tj. nije je moguće svesti na tautologiju, uzmemo li u obzir Bahtinovo[51] otkriće funkcije i refe­rentnosti govornih žanrova, skupova iskaza u jednom delu, ref­erentnosti govornih žanrova jednog dela sa govornim žanrovima dru­gog dela[52] i, ponajpre, uzmemo li u obzir u teoriji književnosti prihvaćeni stav da svako novo delo po­drazumeva dela koja mu pret­hode; novi diskurs je razumljiv (i kao novi) samo u kontekstu dru­gog diskursa.

Uzajamnost diskursa garantuje psihoanalizi razumeva­nje teksta i utvrđivanje istine govora. Osim toga, ta uzajamnost određuje rad psihoanalize, pokazuje na elemente teksta koje analitičar mora da  promisli. U suštini, elementi teksta su istovetni, funkcionalno makar, s elementima govora analizanda koji analitičar razumeva kao sistem signala (istine i laži). Naravno, sistem signala za sve analitičare nije isti, ne pokazuje na iste vrednosti, ne samo zbog sub­jekatskih razlika među analitičarima, nego i zbog ogra­ničenja teori­jskih pretpostavki koje oni formulišu za svaki slučaj posebno. Treba li spomenuti i opštu oskudnost znanja, te neprozir­nost os­obenosti predmeta koji analitičari izučavaju. Arhaični doživ­ljaji, na primer, "nemaju strukture, nemaju pred­stavljivi oblik".[53] Reč ih uobličava, hegelovski, i lakanovski, rečeno, stvara. Valja, ipak, uzeti u obzir da reč stvara ono što na neki način jeste, ali i da je ta konkretizacija uvek manjkava. U stvari, reč stvara minus-značenje, minus-stvar. Razumljiv je, stoga, zahtev psihoana­lize da svaki ele­ment govora, rečeno i ne-rečeno, svaki znak, nag­lašavanje ili iskrivljavanje nekog detalja, ponavljanje onoga što je rečeno, "promena u pacijentovoj priči o događajima",[54] jednom reči, sve što čini i ne čini govor, mora biti promišljeno kao poruka, i procenjeno, razume se, jer je sve mera ne-predstavljene Stvari.

Zahtev psihoanalize predujmljuje i, u izvesnom smislu, omogućuje ustanovljavanje istine teksta i istine koju tekst pokazu­je, istine stvarnosti koja pre toga zahteva nigde nije postojala. (Ono što Lakan zove realno, čim se artikuliše, više nije realno.) Saznava­nje i vrednovanje umetničkog dela, ukoliko su vrednosni sudovi sadržani u tumačenju, takođe, zahtevaju istinu teksta koju, razume se, oni omogućuju i predujmljuju. Mora li psihoanaliza, na svaki način, da završi u hermeneutičkom krugu? Može li se ona usposta­viti kao prvotno tumačenje?

Psihoanalitičko tumačenje raskriva kulturni i ontološki vid istine teksta, više ili manje povezane slojeve teksta – parcijal­nu istinu istine dakle. Upravo to i pokazuje da se psihoanaliza nije suštinski odvojila od praga relativizma pozitivne nauke, bez obzira na to što u situaciji istine teksta dramatizuje i vlastitu situaciju. Odvojiće se teorijska psihoanaliza tek kad u situaciji istine teksta dramatizuje istinu svoga diskursa. Treba zato izvideti: šta, u psiho­analitičkoj perspektivi, obrazuje istinu tek­sta. Može li ona biti in­ten­cionalni objekt, tj. može li biti više ili manje istina?

Drugi deo ovog pitanja, na izgled, istovremeno pretpos­tavlja apsolutnu izvesnost istine i relativizam njene moralne dime­n­zije, tj. ovaj deo pitanja podrazumeva da u smislu teksta nema i ne može biti laži, te da se, na kraju krajeva, u tekstu i ne radi o istini (koja bi se razlikovala od istine realnog, u kojem nema ni istine ni laži; nije, međutim, sigurno da je realno teksta na bilo koji način moguće i zamisliti). No upravo u psihoanalitičkoj per­spektivi laž u smislu teksta deo je i jemstvo istinitosti istine teksta.

Pravo reći, istinitost istine teksta može biti osnova svakog sistema vrednovanja, u meri u kojoj se poklapa sa samim tekstom (na to se oslanja i iluzija o realnom teksta). Psihoanaliza, nesvesno, i teži poklapanju teksta i njegovog tumačenja; psihoana­liza je sam tekst. Prema tome, ona se obrazuje na pretpostavci o samouki­nuću – no u simbolizovanom realnom, što znači u nemo­gućnosti samoukinuća. Budući oblik stvaralačkog rada na seansi, u tumačenju, ona postaje govor analizanda, iščezava u govoru teksta. Istina, u svakom tipu stvaralačkog rada "dolazi jedan trenutak kad prestaje naša moć slo­bodnog izbora"[55] i kad stvaranje sledi logiku pravila koja je obra­zovalo ono, ili koja su proizvod strukturne zakonitosti, tj. opet proizvod ono. Ovu zakonitost i delo i tumačenje treba da slede. No tumačenje, i u slučaju da mu se ono daje kao i delu, mora da ar­tikuliše strukturnu zakonitost teksta, jer mu preo­staje samo izbor između mogućnosti da odbaci ili prihvati autonom­ni život dela. Psi­hoanaliza je, zato, prinuđena da gradi drugi tekst artikulišući pravila po kojima je građen osnovni tekst, tekst koji tumači, u ko­jemu se nalazi.

Istinitost istine, tautološki tekst kojemu psihoanaliza teži, suočavaju je s pravom teksta da ne bude otkriven, s njegovom potre­bom da se ne izdaje.[56] Potrebu da ne bude nađen, otkriven, tekst sadrži upisanu u signale koje šalje o sebi kao o umetničkom delu, kao o tekstu, naravno, da bi bio otkriven,[57] da bi bio otkriven kao realnost. Nije se teško dosetiti da taj formalni obrat književnom tekstu obezbeđuje neku kvazirealnost, ukoliko uopšte pokazuje na potrebu da ne bude nađen, tj. na strukturno ishodište, na dijale­ktiku istog u kojoj se, ipak, raskriva u jednakoj meri ono što delo saopštava i ono što ne-saopštava.

Da bi psihoanaliza na ovome, što je samo slutila, zasno­vala i, eventualno, izgradila vrednosni sistem teksta, valjalo je da i nje­govu poetiku navede na samoukidanje. Umesto toga ona je, sve do Lakana, neprekidno pothranjivala težnju, oslonjenu na teoriju književnosti, ka normativizovanju estetske spoznaje. S tog je ra­zloga u svoj aparat psihoanaliza iz estetike i teorije književnosti unosila neizmenjeni smisao poetičkih pravila, katkada ih samo pre­imenujući, i stvarajući iluziju (zavaravajući sebe najpre) o svojoj sposobnosti da sve objasni. U strukturi mitske priče, na primer, ovako uređeno psihoanalitičko mišljenje "otkriva način kojim se nes­vesno služi da bi obezbedilo zadovoljenje potisnutim željama".[58] Naravno, to nije ne­tačno. No izjednačavanje strukture mitske priče s načinom na koji nesvesno omogućuje zadovoljenje po­tisnutih želja bezrazložno uvećava redukcionizam psihoanalize, ko­jega, istina, nije pošteđen nijedan metod mišljenja.

Najveći nedostatak ovakvog mišljenja je parcijalnost, čak i u slučaju kada analitičari raskrivaju smisao jezgra, celine tek­sta u njegovom duhu, kad konstruišu novi smisao (kako drugačije mogu da otkriju šta celina govori), kada pokazuju ono što je ne­skriveno u uobičajenim pojmovima teorije književnosti ili filosofije umet­nosti. Moglo bi se, doduše, reći da je ta parcijalnost proizvod prirode odno­sa psihoanalize i teksta. Vinikotovo otkriće mesta igre i kulturnog iskustva između majke i deteta,[59] recimo, pripada es­tetičkom mišljenju samo ukoliko to mišljenje pripada stvarnosti, svetu života. Uz to, uslov da ovo otkriće bude prihvaćeno jeste pre­thodno usva­janje Vinikotovog koncepta prelaznog prostora, drugači­je rečeno, usvajanje ishodišta ovog mišljenja i njegovog prevladava­nja u ideji koja ima integrirajuću funkciju. Psiho­anali­tičko mišljenje je po­drazumeva i nikad ne artikuliše, ne dovoljno izričito.

Psihoanalitičko parcijalno mišljenja estetičkih problema može se, istina, objasniti i usredsređenjem psihoanalize na osnovni cilj – terapiju. Kulturnim iskustvom u užem smislu ona se, navod­no, tek uzgred bavila. Ipak, ni jednog trenutka ona kulturno iskustvo i posebno književnost nije gubila iz vida. Svaki analitičar, koji se smatrao Frojdovim sinom, a drugih i nema (valjalo je ocu dokazati identitet, i svoj i psihoanalize), okušao se u razjašnjavanju barem nekog vida kulturnog iskustva. Pri tome, a to je ovde i važno, ta su razjašnjenja, očito je, podrazumevala psihoanalitički sistem vredno­vanja, koji, stvarno, nikada nije uspostavljen, nije, naime, integrisan. Analitičari su se zadovoljavali pojedinačnim uvidima (za potpuniju teoriju možda nisu bili ni kadri, a nije im bila ni potrebna za potvrdu da su sinovi oca psihoanalize), na primer, otkrićem da forma i značenje dela mogu imati odbrambenu funkciju,[60] ili da je iskriv­ljavanje (po teoriji književnosti: odstupanje od norme) sredstvo da se zaobiđe cenzura nad-ja, tj. sredstvo esteti­zacije, dakle, analitičari su se zadovoljavali saznanjem elemenata neophodnih za izgradnju poetike koja bi polagala pravo na izvesnu egzaktnost. Takvim formu­lacijama skloni su i analitičari i filosofi psihoanalize.[61] Nijedna od takvih tvrdnji nema univerzalno važenje. Ne može ni da ga ima. Od­brambena funkcija značenja, recimo, u jed­nom slučaju se ispoljava u istraživanju značenja, koje i piscu i čitaocu obezbeđuje sigurnost, u drugom slučaju u načinu uznačenja  dela, u samom unošenju značenja u delo, što čitaocu obezbeđuje nes­metano fantazmatsko zadovoljenje (takvo zadovoljenje mogao je autor sebi da priušti upravo odricanjem od značenja), itd.

Postojanje ovakvih semantičkih jedinica, njihova struk­turna postojanost, čak postojanost strukturne zakonitosti koja ih drži i po kojoj su prepoznatljive, mada ne omogućuju izgradnju vred­nosnog sistema, mogu biti i jesu okna vrednosne mreže. Anali­tičari se o takvoj mogućnosti, istina je, nisu ni pitali. Na nju su se, ipak, oslanjali, recimo kad su se zadovoljavali učincima koje tu­mačenje obezbeđuje, pretpostavivši da je tumačenje ujedno i vred­novanje – u terapiji ono to jeste, jeste i u izučavanju teksta, naravno, iz perspek­tive ideje koja ima integrirajuću funkciju (ovu ideju, pomenuo sam to, psihoanaliza je propustila da uspostavi). Odbrambena funkcija značenja, na primer, očituje se u delovanju strukture teksta, u njegovom govoru, u estetskoj i ontološkoj delot­vornosti tog delovanja. U tom slučaju mora biti i ishodište dru­gačijeg, novog modelovanja govora i, u neku ruku, strukturišuće teksta. Tumačenje tu činjenicu, ukoliko pogađa bit teksta, ne gubi iz vida. Nijedan predlog vredno­vanja ne može da zaobiđe novi obrazac govora književnog teksta. Ne zaobilazi ga ni psihoanaliza; ona, povrh onoga što je dostupno drugim metodama i što uviđaju druge teorije, nastoji da otkrije ishodište novog obrasca i smisao nove funkcije modelovanja govora, da dospe u bivstvo teksta – da li time i u bivstvo bića na koje tekst pokazuje? Na to bi trebalo da odgovori teorijska psihoanaliza, koja, uostalom, radikalnije od Haj­degera otkriva i razumeva neskriveno u skrivenom.

U načelima modelovanja teksta, koja (načela) raskriva, psihoanaliza prepoznaje dijahronijsku i sinhronijsku dimenziju i pripovednih modela i teksta. Ishodište modelovanja, na primer, u odbrambenoj funkciji značenja pokazuje pervertiranje sheme sim­bolizacije, te istoriju i tog pervertiranja i simbolizacije. Naravno, stepen ovog izopačenja je u raznim tekstovima različit. Čak i kao element pos­tupka, stepen izopačenja označava, ili može da označa­va, i stepen odstupanja od zakonitosti aktualizacije sheme simboli­zaci­je, dakle, od kanonske vrednosti. Ništa od toga psihoanalitič­kom tumačenju ne bi smelo da izmakne.

Psihoanaliza ne može da zasnuje posebno učenje o vred­nostima umetnosti. Lakan je u tome izričit, iako ne uvek dosledan ni pre­cizan. Psihoanaliza ne može da zasnuje teoriju vrednosti koja bi se razlikovala od nje same. U to ne treba sumnjati. Ȭini mi se da to Lakan nije imao u vidu ili nije dovoljno promislio epistemološku razliku psihoanalize. Vidi se to i po ulozi koju ima simptom u teori­jskoj psihoanalizi. 

Simptom uspostavlja poredak psihoanalitičke politike.[62] Prema tome, on je ishodište psihoanalitičkog rada i merilo tog rada, jer pretpostavlja "da je sve što se artikuliše u tom radu mogućno tumačiti"[63] po obrascu koji on postavlja, mogućno meriti prema pravi­lima koja je sobom upisao u poredak psihoanalitičke politike. Simp­tom je i sam oblik i model vrednovanja. Iza njega stoji završen rad čiji se razlozi i ciljevi strukturiraju u tekstu. Razumljivo je, stoga, što Lakana u delu ne interesuju ni nesvesno autora ni antro­pološki elementi izvučeni iz mehanizma dela ni nesvesno samog dela, i što ga zanimaju "celina dela, njegova artikulacija, njegova mašinerija, njegovi podupirači da tako kažemo, koji mu daju dubinu, koji uspostavljaju naslojavanje planova u čemu može naći mesto pra­va dimenzija ljudskog subjektiviteta, problem želje".[64] Valja, ipak, reći da ovaj svoj zahteva Lakan nije sproveo u praksi. Nje­govim anali­zama književnih dela uvek nedostaje upravo ono što on od psiho­analize dela zahteva.

Simptom pre svega pokazuje na označiteljsku dimenziju subjektiviteta, time i na dimenziju dela, naravno, ukoliko je i ono ekscentrično kao i subjekt, tj. ukoliko je u realnom. Lakan kaže da je simptom jedina stvar koja je doista realno.[65] On pokazuje na ono što je u realnom simboličko – na simboličko koje je laž i koje zato govori istinu. Realno se, naime, ne da simbolizovati. Mogu li odavde za­ključiti da simptom i u realnom dela pokazuje na laž? U tom slučaju morao bi da pokazuje na laž u sebi, pošto je on jedina stvar koja je realno. Doista, on to i čini, tj. pokazuje na ono što je u njemu sim­boličko – laž.[66] U analitičkoj praksi simboličko realno, ono što se od realnog konotuje u simboličkom, jeste zebnja.[67] Ona se, do­duše, barem se tako misli, pojavljuje u delu, uglavnom, kao element psi­hologije, možda i kao podupirač simptoma, koji u delu mora biti formalizovan. Tako formalizovan pojavljuje se i u analitičkoj praksi.

Simboličko realno u delu može biti samo označitelj. Smisao, pa i zebnja, u delu odjekuju uz njegovu pomoć, uz pomoć pisma dela, te u neku ruku nezavisno od klasične psihološke drama­turgije teksta. U pismu se (Lakan, doduše, kaže uz pomoć poetskog pisma[68]), nalazi ona dimenzija analitičke interpretacije koja je i sama pismo dela. Moglo bi se reći da je sve ovo zapravo pretpostav­ljeno u takozvanom imanentnom tumačenju, razumevanju i vredno­vanju dela, koje je teorija književnosti dobro izučila. No imanentni metod ispušta iz vida, na primer, delotvornost (formalnu, značenjs­ku) koju teorijska psihoanaliza nalazi u odsutnom, u ko­jemu se, po pravilu, nalazi i strukturišuće (u stvari, strukturišuće u delu funkcioniše kao odsutno).

Treba, ipak, razjasniti zašto je po Lakanu odredište tu­mačenja i vrednovanja simptom a ne nesvesno, koje se kao jezik strukturiše u delu, koje kao jezik strukturiše delo. Nesvesno je, Lakan to go­tovo ne propušta da kaže, strukturisano kao jezik. Pre­ma tome, struktura dela se, barem u nekim slojevima, ne razlikuje od struk­ture nesvesnog, njegovog rada. Razumevanje dela nije zato mo­gućno ako se ne razaberu implikacije nesvesnog u njemu, što, zapravo, znači implikacije u jeziku. Najzad, preko nesvesnog vodi put do di­jalektike nagona smrti, ishodišta simboličke artikulacije, te i ar­tikulacije dela.

Lakan se, čini se, opredelio za simptom kao mesto početka tumačenja, pre svega zato što simptom, i po merilima takoz­vane pozi­tivne nauke, ispunjava sve uslove da bude prihvaćen i usvojen kao objektivna kategorija. Mogućno ga je opisati, sistema­tizovati, itd. Nesvesno nije mogućno ni opisati ni sistematizovati, čak, "naš odnos prema nesvesnom je satkan od našeg imaginarnog, hoću da kažem od odnosa sa našim telom".[69] Ovo nikako ne znači da je Lakan us­tuknuo pred neizbežnošću subjektivizma. Ekscentrični subjekt se, najpre i pojavljuje u govoru simptoma. Konačno, diskurs Drugog je nesvesno, a kod tog Drugog subjekt očekuje susret sa sobom;[70] od njega subjekt očekuje odgovor na pitanje o svojoj sud­bini. No ne treba izgubiti iz vida da ovaj subjekt zna da nije tamo gde misli da misli.

U Drugom se povezuje "pokidani lanac označitelja nes­vesnog",­[71] što je preduslov susreta subjekta sa sobom, sa ekscen­tričnošću koja ga čini subjektom. Ovde je bitno da su i taj susret i to povezi­vanje lanca označitelja sadržani u simptomu, koji artikuliše ono što valja tumačiti, što pokazuje situaciju subjekta, njegovog govo­ra – situaciju i govor teksta. Simptom čuva smisao u realnom i na taj način raskriva realno koje je nemoguće. Lakan veli da psihoanaliza može da rastoči simptom u realnom, zahvaljujući tome što on u realnom čuva smisao. Naravno, Lakan ima u vidu terapeutski cilj psihoanalize. Ovde je važno da simptom može da čuva smisao u realnom zato što ga tekst tamo čuva. Rastakanje, otklanjanje simptoma u  analizi, stoga, podrazumeva razumevanje, procenu veza i odnosa simptoma i govora analizanda/teksta, otkriće načina na koji simptom pokazuje na strukturaciju govora (bez čega ga nije mo­gućno odstraniti), otkriće načina na koji govor dobija smisao, itd. U psihoanalitičkoj kritičkoj praksi rastakanje simp­toma/signala znači upravo to, razumljivo, ako je simptom ona ključna reč za kojom traga hermeneutika, od koje valja započeti tumačenje, koja, uz to, tu­mačenje usmerava i obezbeđuje mu mini­mum objek­tivnosti.

Simptom ne pokazuje na sva konstitutivna ishodišta tek­sta, na rizomsku strukturu vrednosti, koju, na primer, pret­postavlja i za­hteva složena funkcija odnosa u trijadi i same trijade RSI (Realno, Simboličko, Imaginarno), bez obzira na to što on nije moguć izvan te trijade. Sam simptom nije dovoljan ni za uvid u  analitičku praksu, te je Lakan uveo dopunsku kate­goriju: sintom (sinthome),  četvrti element (ovde valja podsetiti na Hajdegerovo četvorstvo: zemlja, nebo, božanstvo, smrtnici, koje je Lakan mogao imati na umu) što je u trijadi samo pretpostavljen. Na njegovo prisustvo u trojstvu pokazuje čvor koji se tri puta pojavljuje kad se trostruki čvor boromejski vezuje sa tri čvora. Ovaj četvrti čvor je sintom – u tekstu ono pravilo koje povezuje ostala pravila, koje im daje snagu i smisao pravila, razume se, ukoliko taj čvor postoji, tj. ukoliko funk­cioniše u tekstu. Moglo bi se zato reći da sintom upu­ćuje na sudbinu tog pravi­la. Time je u teorijskoj psihoanalizi stvorena mogućnost za razvijanje vrednosnog sistema, ali uz sumnju u poslednju reč psiho­analize – uz sumnju što je pothranjuje Lakanov navodni antikarte­zijanizam – koju je, doduše, mogućno shvatiti i kao neizbežni korektiv integra­tivne funkcije simptoma.

LITERATURA

1. Bernstein, Jay M.: Aestethic Alienation: Heidegger, Adorno, and Truth at the End of Art, Life after Postmodernism, Macmillan, London, 1988.

 2. Burgin, Victor: The End of Art Theory, Criticism and Postmodernity, Humanties Press International, Atlantic Highlands, 1987.

 3. Blum, Harold: Frojd i uzvišeno: teorija katastrofe i stvaralaštva, “Književna reè”, 25. X 1989.

 4. Eagleton, Terry: Kapitalizam, moderna i postmoderna, “Marksizam u svetu”, br. 10‑11, 1986.

 5. Felman, Shoshana: To open the Question, Literature and Psychoanalysis, Yale French Studies, No. 55‑56, 1977.

 6. Fekete, John: Vampire Value, Infinitive Art, and Literary Theory: A Topographic Meditation, Life after Postmodernism.

 7. Frojd, Sigmund: S one strane principa zadovoljstva, “Treæi program”, Jesen 1984.

 8. Johnson, Barbara: Okvir referencije: Po, Lacan, Derrida, “Quorum”, br. 3, 1989, Zagreb.

 9. Juranville, Alain: Lacan et la philosophie.

 10. Kilb, Andreas: Postmoderna: prilog teoriji alegorijskog stava, Postmoderna nova epoha ili zabluda.

 11. Kordiæ, Radoman: Psihoanalitièki diskurs (po Lakanu), Mentalni prostor, Studentski kulturni centar, Beograd, 1987.

 12. Lacan, Jacques: De la psychanalyse dans ses rapport avec la réalité, “Scilicet” 1, Seuil, Paris, 1968.

 13. Lakan, Žak: Funkcija i polje gvora i jezika u psihoanalizi, Spisi.

 14. Lacan, Jacqus: Les psychoses.

 15. Lacan, Jacques: L’enver de la psychanalyse.

 16. Lacan, Jacques: RSI, “Ornicar?”.

 17. Lacan, Jacques: Le sinthome, “Ornicar?”.

 18. Lacan, Jacques: Yale University, Kanzer Seminar, “Ornicar?”.

 19. Lacan, Jacques: ...ou pire.

 20. Lacan, Jacques: L’identification.

 21. Lacan, Jacques: Sur le transfert, stenografske beleške.

 22. Levin, Charles: Art and Socilogical Ego: Value from a Psychoanalytic Perspective, Life after Postmodernism.

 23. McHale, Brian: Postmodernistièka proza, “Delo”, br. 4‑5, 1989.

 24. Newman, Charles: Èin fikcije u dobu inflacije – Postmoderna aura, “Delo”.

 25. Roulet, Gérard: Iz jednosmerne ulice modernosti u æorsokak postmodernosti. “Marksizam u svetu”, br. 4‑5.

 26. Sabo, Erne Kulèar: Drugost kao prisutnost, postmoderna epohalna svest i literarnost, “Polja”, br. 366‑367.

 27. Sloterdijk, Peter: Doæi na svijet – doæi do jezika, “Delo”.

 28. Vattimo, Gianni: Nihilizam i postmodernizam u filosofiji, “Delo”.

 29. Votson, Stiven: Jirgen Habermas i Žan‑Fransoa Liotar: postmoderna i kriza racionalnosti, “Polja”, br. 352, 1988.

 30. Volin, Rièard: Modernizam versus postmodernizam, “Polja” br. 366‑367, “Marksiazm u svetu”, br. 4‑5.