Voleo bih da napišem knjigu o želji, ali je, verovatno, nikad neću napisati.” Na taj neobični zapis, jedini te vrste u mojim beleškama  – a nema ih mnogo; nemam običaj da pravim beleške, pogotovu ovakve, niti da ih čuvam pošto ih iskoristim, u stvari, i ne čuvam ih – naišao sam tokom rada na ovoj knjizi. I na zapis i na želju (želje) koju sam tako sebi pribeležio potpuno sam zaboravio. Zapis se pojavio slučajno, kako to zahteva, podrazumeva logika priče o nađenom rukopisu, ili o nađenoj želji, te kako to pretpostavlja poruka koju subjekt dobija od drugog (subjekt dobija svoju poruku u izokrenutom obliku). Pojavio se ovaj zapis, nužno, i onako kako to biva sa (zaturenim) pismom koje stiže na svoje odredište. Utvrdio sam da sam ga napisao petnaestak godina ranije. Pošto beleške ne čuvam nema ni tragova na osnovu kojih bi mogao da rekonstruišem zbog čega sam sačuvao baš ovu i zašto sam je uopšte napisao, zašto sam sebi tako poslao poruku, zašto sam sebe na takav, negativan način opomenuo i obavezao.