JEDI SVOJ DASEIN

                       Subjekt je, u teorijskoj psi­hoana­lizi se to priznaje i naglašava, ele­ment simboličke mreže, to će reći, što je, naravno, para­doks, kon­stitutivni element onoga što ga konstituiše kao sub­jekt. Možda bi bilo tač­nije reći, takođe u okviru ovog paradoksa, on je mesto u prostoru sim­bolič­kog na koje se nabacuje si­mbolička mre­ža, dakle, ono mesto kojemu simbo­ličko da­je identitet što ga ono (mes­to) već ima. Iz te je perspektive razu­mljiva, lo­gična i čak nužna Laka­nova tvrd­nja da subjekt obra­zuje igra sim­bo­la u kojoj on ima ulogu jedi­ni­ce u modelu te igre[1]. Lakan izri­čito kaže da lju­ds­ki sub­jekt ne iza­ziva ovu igru. Ali, ona se igra za njega, čak, ona je njegova igra.[2] Simboli­čko za sub­jekt (iako u tome za nema nika­kvog teleološ­kog smisla) ra­zapinje svoje mreže. Razapinje je između sub­jekata. Tako potvrđuje njihovo postojanje. U stvari, simboličko potvrđuje, stavlja pečat na pakt između subjekta i drugog, izme­đu subjekata. Međ­uza­vis­nost po­jav­lji­va­nja sub­je­kta i si­mbo­li­čkog sis­tema upi­sana je u igru sim­bo­la, u moguć­nost te igre, u samu obje­kti­vnost simbo­li­čkog, sa kojom je (objek­tivnošću), kao osnovom svoje grad­nje, Lakan, oči­to, raču­nao. Pret­postavlja je i simbolički pakt (tako Lakan zove pakt sub­jekta i drugog). Jer, subjekt prista­vši na razmenu reči, prih­vata i da reč, pošto joj je zatupio ru­bove (pošto ju je pretvo­rio u reč), bude znak prepoznava­nja, da bude simbol.[3]

                        Efikasnost i ustrajnost simboličkog poretka Lakan, impli­cite, pretpo­stavlja, može biti i stoga što subjekt u njemu lako pred-stavlja želje i osećanja, što se u njemu sam pred-stavlja.[4] Realni poredak, me­đutim, iščezava. Po tome bi ga trebalo vezati za dimenziju smrti i seksua­lnosti, što znači za onu dijalektiku koja je zapravo suštinski dija­lek­tika simboli­čkog i koja Lakana, u biti, i za­nima, utoliko pre, što, kako on veruje, simbolički pore­dak koi­nci­dira sa nesves­nim.[5] Razume se, simbolički poredak ne zame­njuje real­nost. On je poredak samog zame­njivanja, ona (formalna) veza koja realnost, kao realnost, drži na okupu. Sim­boličko proizvodi zajedno i zna­če­nje i realnost, u stvari, ono, i­zmeđu ostalog, i zbog svoje posto­janosti, čini mogućim ure­đenje realno­sti. Moglo bi se, istina, reći da sim­boličko uređuje realnost i na način na koji je uređuje simp­tom. Prak­tič­no, simboličko ogra­đuje subjekt od njega samog. Ali ono je i istina subjekta koja se iskazuje, is­tina koja se uob­ličuje.[6]

         Lakan će posto­janost simboličkog proi­zvesti u zakon (čak u zakon oca). Ust­rajn­ost (l'insistance) označiteljskog lanca "kore­lati­vna je eks-siste­nciji (ex-sistence) (naime, ekscentričnom mes­tu) gde treba da situ­iramo subjekt nesvesnog".[7] Doduše, na tom mestu sub­jekt je i oče­ki­van. (Psihoanaliza, kao diskurs, na tom mestu očeku­je subjekt.) Ustraj­nost označitelj­skog lanca valja, prema tome, misliti kao us­trajnost subjekta ne­svesnog, te kao znak stal­nog iz­bivanja subje­k­ta, razume se, i samo­svesnog subjekta filo­sofi­je, izvan sebe. No ova ustraj­nost ne sups­tancijalizuje subjekt ne­sves­nog. Njegovu sud­binu, prosto, određuje zakon lanca označite­lja, koji je postojan samo kao zakon. Beočuzi lanca su izmenljivi, sa njima i njihovi efekti. To zatim znači da su promenljivi i raz­lozi ulančavanja nekog beočuga (označitelja). Zar onda, nakon apst­raho­vanja od rea­lno­sti (označitelja), ne treba pri­znati i da ozna­čiteljski lanac odre­đuje sudb­inu subje­kta uopšte? Lakan, nai­me, veli da taj zakon ure­đuje "psi­hoana­liti­čke efekte koji su determi­nišuće za subjekt".[8]­­­ U te efek­te on ub­ra­ja isključenje, potiskiva­nje, poricanje; svi ovi efe­kti, zavise od označitelja, njegovog mesta u lancu, sleda premeš­ta­nja označitelja, u koje je, u pu­tanju premešt­anja, dakle, upisana sup­stancijal­nost subje­kta, tj. to što bi se moglo na­zvati i što se zvalo sup­stancijalnost sub­jekta, to što je, zapravo, prazno mesto subjekta.

                        Put označitelja, sa svim skretanjima, obilascima, savla­davanjima prepreka, sa tra­govima pro­bi­janja kroz uslov­ljenosti koje istorija svojata, naravno, ne može biti dru­gači­je određen do kao (istorijs­ki) put označi­telja. Zakon tog puta je, ipak, sin­hro­nija, koja, doduše, ne isk­ljuč­uje dijahro­nijsku dimenziju označi­te­lja (niti njeno učešće i iskustvo u krčenju šikare neartiku­lisane stvar­nosti), a to znači da ne isklju­čuje ni moguć­nost subje­kta kao tak­vog, na nekom od pla­nova na kojem se subjekt nala­zi. No dija­hro­nija ozn­ačitelja, niti sub­jekt kao takav, zapravo i ne po­st­oje pre no što se pojave u sin­hronijskom poretku ozna­čite­lja. Subjekt je, pro­sto, efekat oz­nači­telja. Lakan veli da čak i premeštanje subje­kta zavisi od mesta na kojem se ozna­čitelj nalazi, od premeštanja ozna­čitelja, koji, dak­le, postav­lja subjekt u nje­govu subjektnost. Ova tvrdnja postaje vredna pro­pitivanja tek u kontek­stu teze o oz­na­č­ite­lju koji materijalizuje instancu smrti,[9] jednu suštinski onto­lošku instancu. Naime, iz te perspektive valja dokučiti da li se iza Lakanove lingv­ističke vizije subjekta, ipak, krije jedna nega­tivna ontologija, ili u oz­načitelj­skoj materijali­zaciji in­sta­nce smrti treba videti tragove fenomeno­logije, u okviru koje je mogućno mis­liti da je subj­ekt efe­kat ne­čega (a to nešto, bez sum­nje, ima me­ta­fizi­čku tež­inu) što si­mbo­li­čki poredak samo posre­duje? Ili je, on­tolo­gizacija označi­te­lja, može biti, jedina mogućnost da se miš­lje­nje subjekta uvede u struk­turalizam?[10]

                        Simbolički poredak može da progovori, može da se os­tva­ri (mada on, govorio ne govorio, čim postoji sub­je­kt, uvek govori, uvek se ostva­ruje), rekao sam već, samo ako mu to sub­jekt svojim pos­tojanjem omo­gu­ći, tj. ako mu omo­gući nagon smr­ti, koji di­jale­ktiz­uje sub­jekt i koji je, čini se, maska simbo­lič­kog poretka ne­zavisno od ove dija­lek­tizacije sub­jekta. Pre­okret u miš­ljenju su­bje­kta – i subjek­tovog odnosa sa govo­rom i simbo­lič­kim uopšte – radika­lan ko­liko je to kod Lakana uob­iča­jeno, nije više mogu­ćno previđa­ti. Za ra­zu­meva­nje La­kanovog miš­ljenja subjekta važno je uočiti i upamtiti povezi­vanje simbo­ličkog poretka i smrti. Izgleda, naime, da se sim­boličko i smrt nalaze na istom po­slu. Može biti da je reč samo o razli­čitim ma­ni­festa­cijama is­t­e strukture bez sredi­šta, nepostojeće str­ukture, tj. o različitim regist­rima u kojima se isto, ne-smis­lena rea­lnost, pokazuje i pos­tavlja. Sigu­rno je, sem toga, da sim­boličko podrazumeva ubist­vo stvari, čistote stvari, njenu stvarnosnost. Iz tog ubistva onda stvara realnost te stvari; sigu­rno je zatim da rea­l­nost, koju uspos­tavlja, dija­lektizuje na način na koji je di­jale­kti­zuje nagon smrti. Ubija simboličko i sub­jekt koji artiku­liše, koji us­po­stavlja - u smrti. Neću ovim razjaš­nje­njem metafore simbo­ličkog uspostavljanja realno­sti (smrti pšeni­čnog zrna) da teo­logi­zujem La­kanovo miš­ljenje, iako tako što ne bi bilo nelogič­no,[11] a moglo bi biti korisno. Više me, ipak, zanima da u psihoana­li­ti­č­koj misli, u, da tako kažem, misli druge scene, ot­kri­jem (eve­ntualno) pri­sus­tvo (druge) druge scene, je­dinstvenu po­zornicu (dep­sihologi­zovanog), ipak, psihičkog rada (nijedna forma­lizacija ne može da poništi psihički karakter tog rada), čak, jedi­nst­venu po­zornicu sub­je­kta i simbo­li­čkog.

                        Označitelj, razumljivo, ako, odista, materijalizuje in­sta­ncu smrti, "po svojoj prirodi", može biti "samo sim­bol odsutnos­ti",[12]­ po­sednika moći koja se neopravdano pripisuje njemu i koje je on samo posrednik ili, možda, izvršilac bez svojstava. Pominjem to ovde zato što moram da pitam: ne stoji li iza forma­lne objekti­vno­sti lanca označitelja, objektivnost, takođe formalna, odsut­nog, je li zakon označi­telja otelov­ljenje zakona objektivnosti odsu­tnog? Ko tada, kako i gde (pitanje mesta je i pitanje porekla) kons­titu­iše subje­kt? Da li se psi­hoanaliza, zbi­lja, oslobo­dila tra­nsce­nden­ta­l­nog subje­kta? Ima li, najzad, ra­zloga za tako što? U mišljenju koje svoja načela ne primenjuje na sebe, koje ta načela najpre na sebi ne dokazuje, takvo pitanje bi imalo smi­sla. Psihoanaliza se, među­tim, legi­ti­mizovala da ispočetka misli.              

                        Moglo bi se, doduše, reći da psihoanalizu prevashodno za­nima, ili bi trebalo da je zanima, ispolja­vanje sub­jektnosti subje­kta u svetu; zanima je, dakle, real­nost koja bi mogla imati nekakvu auto­nomnost.[13] Na taj način se transcen­den­talni subjekt poka­zuje ne­potre­bnim. Ovaj obrat, uobiča­jen u miš­ljenju koje se zadovoljava predefinisanjem stvari i koje nije ništa drugo do jalovo preokreta­nje, često, praznog objekta, ne može biti dokaz da ni psihoa­naliza ne misli ispo­čet­ka. Is­to­ričnost, delotvornost prakse i istovremenu per­fo­rma­tiv­nost subje­kti­vit­eta pre­tpo­stavlja i Lakanova tvrdnja da sub­jek­ti, u inte­rsu­bje­kat­skom odno­su, "modeluju svoja bića u trenu kada ih veže (pro­đe) (pa­rco­urt) ozna­čiteljski lanac".[14] Subjektivi­tet, prema tome, po­stoji samo kao odsutno, razume se, i izvan per­forma­tivnosti ozna­čite­lja. To, naj­pre, znači da je subjektivitet i sam performa­tivan, potom, da ga u svakom trenutku pro-izvodi/odre­đuje neki ozna­čitelj: "...preme­štanje označitelja određuje subjekte u njiho­vim činovima, u njiho­voj sudbini, u njihovom odbijanju, u nji­hovoj za­slepljeno­sti, u njihovim uspesima i njihovoj kobi, bez ob­zira na njihove urođene darove i njihovo društveno iskustvo, bez obzira na njihov karakter ili spol."[15]

                        Ishod performativnosti označitelja – ukoliko je ona odi­sta bez­uslo­vna i ako je subjekt, i pored toga, još nešto drugo i razli­čito no što je subjekt koji proizvodi per­for­mativnost označi­telja – mora biti ludi­lo, ili barem ne-smisao, bez ob­zira na jezi­čki zakon, ili baš zbog tog zakona; subjekt, žrtva oz­načitelja koji ga spopadaju, a svi ga spopadaju kad god im je na domaku, mora da one­mi, ili da govo­ri bez mere, da govori sve što označitelji ne znaju da oni go­vore, da produkuje nepre­kidne dis­kurse koji samo prividno ne bi bili ni lažni ni istiniti. Najzad, i s one str­ane laži i isti­ne oni su ili lažni ili istiniti. Jer, subjekt, ipak, govori – i kad govo­ri, mogu li tako reći, govor označitelja, dakle, govor u kojemu je nemoguća ontogenetska dimenzija, bez koje je, opet, nemoguć subjekt. Pod velom apriorija simboličkog (a Lakanovo sim­boli­čko u neku ruku jeste kantovski apr­iori) subjekt uvek govori, u sva­kom govoru. Ili, mo­žda, ne­maju svi oz­na­či­telji tu moć? A možda se tran­sce­nden­talni sub­jekt, nekako, us­pos­tav­lja u realnosti lanca oz­nači­te­lja?

                        Subjekt čim govori, laže -­ to je iz­ves­no, i izvesno je da dokle god laže postoji istina kojoj teži i koju doseže – u laži.[16] Subjekt se doseže u laži. Izlaz iz ovog ćorso­kaka, mada ga name­rno nije tra­žio, La­kan, ipak, predviđa. On, nai­me, tvrdi da za čo­veka nije pri­rodno da samo pod­nosi težinu ozn­ači­te­lja.[17] Ne ob­jašnjava zašto, niti dali to nešto zbog čega nije priro­dno da čovek podnosi težinu označite­lja može uticati na de­lova­nje simbo­ličkog poretka. Moralo bi, sva­kako. Ovde je važno da se zahva­ljujući tom nečemu subjekt može sup­rotsta­viti simbolič­kom, te da to nešto mora biti svojstvo subjekta, svoj­stvo koje sim­boli­čko niti postavlja, niti kontroliše.

Ako za čoveka, odista, nije prirodno da podnosi težinu označitelja, moram pretpostaviti da označiteljski zakon, ipak, nije svemoćan, da se može izigrati, da ga čovek uvek i izigrava, znao to ili ne.[18] Oči­to je da označiteljski zakon ne važi za ceo subjekt i da ovaj mora pokušati da oslobodi i onaj deo sebe koji postavlja sim­bolič­ko, što, međutim, može uči­niti na mestu gde nestaje zajedno sa sim­boličkim. Ali, to stanje stvari znači i da je subjekt pode­ljen. Lakan će, naravno, to i reći. Poce­panost će on proizvesti u suštin­sku, ipak, ontološku odliku subjek­ta.[19]

                        Subjekt i simboličko vezuje krvna žrtva, iz antropološke perspektive, to znači najčvršća spona. Subjekt je ulo­žio u simboli­čko, žr­tvo­vao mu, svoju predsubjekat­sku subjektiv­nost, svoju pri­ro­dnost, svoju subjektnost, re­čju, sebe, naravno, poradi potpunog po­istovećenja sa simboličkim koje ova žrtva obezbeđuje (trebalo bi da ga obezbeđuje). Zauzvrat je dobio zakon koji ga kon­stitui­še na nje­govom praz­nom mestu; zakon, dakle, su­bjekt konsti­tuiše na praznom mestu sub­jekta, na praz­nom mestu ma­njka prirodnosti, čija pot­raži­vanja od ozna­čitelja, međutim, ne pr­esta­ju, uz osećanje krivice dakako; za krvnu žrtvu simboličkom sub­jekt je dobio pravu nagradu: otvoreno etičko pitanje vlastitog pos­tojanja. Dar za­hteva odgovara­juće uzdar­je. Ovu vrstu veza običaji i mi­tovi dobro pozna­ju. Zašto bi se u tome raz­liko­vao mit o oz­načite­lju?[20] Konačno, Lakan iz­rično i veli da su se prve reči prepo­znavanja "us­toličile na mestu prvih daro­va".[21] Tvr­dnju da za čo­veka nije pri­rodno da pod­nosi težinu oz­nači­te­lja valja zato obr­nuti i reći: nije prirodno da pra­zno mesto čo­veka može pre­stati da po­sto­ji. Uos­talom, simbo­ličko od to­taliza­cije i spasava ustraja­vanje prvotnog rascepa u samom simbo­li­čkom, te u svemu što ono obrazuje. Iz tog rascepa sub­jekt mora da se pita o vlastitom subjektivitetu i zakonu označitelja. Ali i od­govor oz­na­čitelja onome ko ga ispit­uje mora biti onakav kako po La­kanu i izg­leda:"­Jedi svoj Das­ein."­[22]

Odgovor označitelja, formalno hajdegerovski, zapravo je odgovor hajdegerovskom subjektu, bivstvujućem, koje iz nove, ozna­čiteljske perspektive, ni po Hajdegeru, ne može biti ontološki shv­a­ćeno, no koje je, ipak, up­rkos tom zahtevu, te haj­degerovskom miš­ljenju, onto­loški shvaćeno.[23]  Kako uop­šte dru­gačije može biti pojm­ljen subjekt koji (nešto) po­ziva s one strane praz­nine psihoanali­tičarevog govora,[24] s one str­a­­ne onoga tu. A Lakanov subjekt poziva ono što se nalazi s one str­a­ne praz­nine i punoće govora ana­litiča­ra, s one strane govora analitičara kao malog drugog i kao Velikog Dru­gog, poziva ono što govor čini punim ili praznim. U tom je po­zivu, ra­zume se, ne­posre­dno na­zna­čeno i pozvano na­čelo isti­ne, koje su­bje­ktu obe­ćava i teo­rij­ska psihoa­naliza. La­kan, čak, veli: mi sub­j­ekt ­uči­mo "da svoje nesvesno shva­ti kao svoju istori­ju".[25] Time psi­hoa­na­liza for­malno napušta i ne napušta ontološku poziciju. Lakan će kasnije ustvr­diti da je zev nesvesnog preontološki.[26]

                        Tu-bivtsvovanje u ovoj fazi Lakan shvata, još haj­dege­rov­ski, kao tu-bivstvo­vanje jezika i govora. Paradoks odnosa jezika i govo­ra, međutim, određuje kao para­doks subj­ekta,[27] koji gubi smi­sao čim se objek­tivi­zuje u tom sada, u sada diskursa, odnosa jezika i govora, u jeziku u kojem jedi­no i može da se objek­ti­vizu­je. Jezik je tako mesto istine i kobi obmane. Subjekt je naveden da veruje u realnost koju mu jezik postavlja, u svoju realnost koja se navodno nalazi iza zida jezika.[28] Efekat ovog on­tolo­škog zeva, kao što po­ka­­zuje otu­đenje subje­kta u mo­de­rnoj ci­vi­li­za­ci­ji, u na­poru moderne nauke da mu omo­gući da zabo­ravi svoju sub­jek­tnost, jeste "mah­nita­nje" diskur­sa.[29] Je li, onda, up­rkos svim tim zaok­re­ti­ma, sub­j­ekt, mogao da os­tane s one strane ludila dis­kur­sa? Gde bi tada mogao biti? On je go­vo­ren zato što ga govor govori i zato što mu (mo­der­na) ci­viliza­cija nameće zah­tev za istins­kim govorom, za go­vorom dija­lek­tike svesti, dijale­ktike raci­onalno­sti, no on je govoren i zato što jeste. Ipak, subjekt bi morao da se opire svim tim zah­tevi­ma, uko­liko je odista on onaj "koji unosi pode­ljenost u po­jedi­nca", u ko­lek­tiv,[30] tj. ukoliko je on barem jedno od ishodiš­ta re­cimo činjenice da ga govor govori. A to mora biti već i zato što on govo­ri jezik svoje želje, što se, dak­le, iskazuje i u nepoz­navanju sebe, reč­ju, zato što je svagda i svuda pa­ra­do­ks. Zahva­ljujući tom paradoksu forma u kojoj se izra­žava jezik i može da definiše sub­jek­tiv­nost i zato subjekt može da bira tu for­mu.[31]

Ishodište paradoksa subjekta, ali i preokreta u Lakanovim formulacijama tog paradoksa, verovatno je nagon smrti, koji "izra­žava granicu istorijske funkcije subjekta".[32] Lakan pominje i Hajde­gero­vu odrednicu te gra­nice kao mogućnosti subjekta koja je "pot­puno vlast­ita, bezuslo­vna, nezaobi­lazna, izvesna i kao takva neod­redi­va".[33] Prema Hajde­gero­voj for­mu­li nagon smrti nije samo granica istorijske funkcije sub­je­kta, nego i granica na kojoj on spoznaje svoju isto­rijsku fun­kciju, dakle, gra­nica same subjekt­nosti. I tu (treba reći, ko zna po koji put) lakanovsko mišljenje skreće s puta evrops­kog racionali­zma. Gra­nica istorijske subjektnosti, za ovo mišlje­nje, granica je tek jednog vida ar­tikulacije subjekta, u naj­boljem slučaju, ona je mesto na kojemu se artiku­liše dis­kurs, i dis­kurs kao od­go­vor na neki drugi dis­kurs, i na dis­kurs nagona smr­ti. Jez­gro sub­jekta ostaje izvan fenomenološkog mišljenja. Razu­m­ljivo, nije dos­tupno ni simbo­lič­kom.

                        Ko, u ovom kontekstu, subjektu odgovora na njegovo pita­nje postav­lj­eno ozna­čitelju? Prema Lakanovoj formalizaciji struktu­racije sub­jekta va­ljalo bi da to bude zakon, objektivitet koji sebe nezainte­resovano posredu­je. To, međutim, treba pro­ve­riti, utoliko pre što takav za­kon, iz­gle­da, otelovljuje božanski determinizam, nepotreban ni subjektu ni tumaču na ovoj ravni, i posebno s ob­zirom na formulu subjekats­kog opštenja, koju Lakan nep­rekidno ponav­lja, i po kojoj poš­i­lja­lac "prima od pri­maoca vlas­titu po­ruku u izo­kre­nutom obliku­".[34] Sle­dst­veno ovoj fo­rmu­li, sub­jekt sam sebi poru­čuje da jede vla­stito bivs­tvovanje, i, pri tom, zbog toga ne može biti op­tužen za mazohi­zam; iako sebi kao objektu odgovara, nalaže, s pre­zirom svakako: jedi svoj Dase­in, on, ipak, govori tuđ govor, govor oz­nači­telja. Pra­kti­čno, subj­ekt i pita ono što mu na­laže oz­načit­elj­ski za­kon, mo­že biti, zakon ozn­ačite­lja koji se nalazi na peri­feriji aktue­lnog sis­tema. No, ma s kojeg mesta ga govori, sub­jekt govori s mesta nekog ozna­čitelja. Utoliko, nai­me, jeste sub­jekt, ali otuđen već u trenu kon­sti­tui­sanja.

                        Hoće li subjekt postati, bolje, ostati samo ljudska živo­tinja ako isklizne, bilo s kojih razloga, s mesta označitelja? Šta biva s ovim bićem kad se nađe izvan simboličkog determinizma? Može li se ono uopšte naći izvan simboličkog zabrana? Kao ljudsko biće, zacelo, ne. Lakan, doduše, veli da subjektivitet u početku nema ni­kakav odnos s realnim no "sa sin­taksom koja mu stvara označiteljski beleg".[35] Ali, ova sintaksa, uko­liko nije simbolički overena, tj. ako uopšte nije sintaksa, može biti samo realno, ništa. Sto­ga, čim postoji sintaksa pos­toji i sub­jekt, čim postoji (artikulisani) odnos pre­ma onome što jeste postoji i subjekt. Sub­jek­tivitet, prema tome, u početku - Lakan je, izgleda, pri­nuđen da misli početak - morao je biti samo subjektivitet - i u real­nom, iako neizdiferenci­ran, neizdvojen iz realnog. Jedino u tom slu­čaju ima smisla govo­riti o početku sub­jekti­vi­teta u sintaksi, u simbo­lič­kom. Sam Lakan prizn­­aje da na tom po­če­tku - na početku sme­šta­nja, raspo­ređi­vanja po spratovima: u rea­lno, imagina­rno i simbo­ličko - može fun­kcioni­sati samo simboličko i to "kao predstavnik prva dva slo­ja".[36] Kona­č­no, jedino simboličko može postaviti, pro-iz­vesti stvar namesto stva­ri, dakle, stvar (realnost) može pro-izvesti samo ono što nije i ne može biti ona. Treba li, sto­ga, p­retpostaviti da sim­boličko, kao kantovski apriori, ili Bog, isp­red sebe pred-­stavlja ono što ne postoji, što neće ni postati. No i Bog i simbo­ličko jesu samo za čoveka, odnos­no, za neko takvo biće kao što je čovek, bez čije po­moći, i dozvo­le, ne bi se imalo šta razmeštati po sprato­vima real­nog, simbolič­kog (onog, ako uopšte postoji, koje nema razloga i ne može da se poistoveti s kantovskim apriori­jem) i imaginar­nog.

                        Ljudska životinja se ne može naći izvan simboličkog za­b­rana. Lakan veli da čovek čim jeste jeste u simboličkom.[37] Ne obja­š­njava kako to jeste, iako se ne zadovoljava dostatnošću fenome­nolo­ških evidencija. Zadovoljava se, u ovo vreme, hegelovskom dija­lekti­kom; ona se i na­lazi u pozadini Lakanove formule. Isti­na, oči­gle­dnost biva­nja u si­mboličkom može se poka­zati, i, čak, rekonstru­isa­ti. Podr­žava je, na primer, auto­matizam po­nav­lja­nja, po Frojdu, preži­votni i trans­bio­loški fe­nomen. Tvar de­term­ini­zma stru­kture tog fe­nomena naveliko prevazila­zi, veli Lakan, "domet tvari cerebralne organiza­cije",[38] mada su neki od efekata strukture auto­ma­tizma po­na­vljanja povereni cerebra­lnoj organiza­ciji. Dru­gi, veli La­kan, stru­kturi­sani kao sim­boličko, drugačije se materi­jalizuju. Ovde je važno da je čovek na ovaj način uvek već u simbo­ličkom, uvek već konstituisan kao sub­jekt, koji dobija odgovor: jedi svoj Dasein! Čovek misli simboli­čki pore­dak "zato što je u njemu najpre ukore­njen u svom biću."[39] U stvari, čovek misli simbolički poredak da bi se ukorenio u svom biću. Uostalom, iz vla­s­titog bića on ne može biti isklju­čen ni u psi­hozi. Ponovo se, dak­le, poka­zuje da je i psiho­analizi potreban neki oblik samosve­snog sub­jekta da bi uopšte mogla da misli sub­jekt? Potrebna joj je mo­guć­nost koncepta subjekta (za koga se pret­postav­lja da zna, da sebe zna). No i taj koncept mora imati nekakvu sposob­nost samopredstav­lja­nja.

                        Lakan još tvrdi da subjekt ulazi u simbolički po­redak kroz specif­ični zev "svojih imaginarnih odnosa sa bližnjim" i, na­ravno, kroz govor "koji se reprodukuje, u potpunom obliku, svaki put kad se subjekt obraća Drugom kao apsolutu".[40] No subjekt nika­da nije izvan zeva odnosa sa drugim, niti može da govori ako već nije u simboličkom. Lakan bi, stoga, morao da govori o ponovnom ula­sku čoveka u sim­bo­lički po­redak, o ponovnoj (u stvari, neprekidnoj) subjektiva­ciji sub­jek­ta, da nastavi s fenomenološkom redukcijom. Ali, on sada već zna da nema me­tajezika, da nema metaravni govora. Fenome­nološka re­dukcija ne može pokazati strukturu strukture.[41]

                        Šta je, u stvari, to što simboličko sa realnim i imagina­rnim, RSI dakle, obezbeđuje kao subjek­tnost subjekta? Na izgled, samo for­malni okvir nečega što nije tu, u su­štini, mogućnost orga­niza­cije toga što nije tu, mogućnost da to što nije tu bude, drugim rečima, mogućnost da subjekt uopšte bude. Kao forma­liza­cija jednog stanja stvari RSI omogu­ćuje subjektu odnos sa odsu­tnim, sa manjkom po kojemu sub­jekt i postoji. Lakan govori o manjku "po kojemu biće po­stoji".[42] Doduše, on taj opšti (filosofs­ki) stav speci­fikuje sle­d­stveno teorijskoj psihoanalizi, njenoj pozi­ciji drugog gledišta, te tvrdi da biće pos­toji kao funk­cija manj­ka, ali, i to je lakano­vski zaokret, da je ova funk­cija hteti biti biće.[43] 

                         Iz Lakanovog odgovora filosofiji bića (svaki diskurs, upravo prema Lakanu, odgovor je na neki diskurs) valja posebno pro­motriti način na koji on objektivizuje onto­loški manjak. Objektivi­zacija se, naime, poklapa s formalnom konstrukcijom. Manjak biću posreduje njegova želja. A ova je, veli Lakan izričito, "odnos bića s manjkom",[44] tj. s manjkom bića, dakle, odnos bića sa onim što ono još nije i što mora biti da bi uopšte bilo, što samim tim jeste na putu prema sebi. U suštini, reč je o odnosu simboličkog s manj­kom, o radu dijalektike simboličkog koji se ne može lokalizovati. "Že­lja se poja­v­ljuje u trenutku utelovljenja u govoru, po­javljuje se sa si­mboliz­mom".[45] Iskustvo sveta, iskus­tvo želja, otuda mora biti is­ku­stvo si­mbolič­kog. Pre simboličkog, sem kao predsimboličko, ono nije ni postojalo.