JEZIČKE IGRE 

 Mladen Vesković 

Radoman Kordić u studiji Jezičke igre posvećenoj aktuelnoj teoriji stvaranja, ali i samom stvaranju, polazi od stava da svaka rasprava o književnosti podrazumeva i raspravu o jeziku i da svaka rasprava o jeziku podrazumeva raspravu o konkretnom jezičkom stvaranju. Književnom, teorijskom mišljenju predstoji da se time temeljnije pozabavi. Knjiga Radomana Kordića upravo to pokušava. Valjalo je zato raskriti mehanizme jezika, prve reči, stvaranja književnog teksta kao jezičkog teksta i, naravno, teorijskog mišljenja, takođe, kao jezičkog teksta. To dalje znači da su „stvar” jezika, jezičko, književno i teorijsko stvaranje, morali biti promišljani iz onih perspektiva koje taj problem misu mogle zaobići. U ovom slučaju je reč o filozofiji (Derida, Hajdeger, Levinas), psihoanalizi (Frojd, Lakan), književnom teorijskom mišljenju i naravno književnim delima kao očiglednoj sceni i proizvodu jezičkog rada (Milosav Tešić, Goran Petrović, Svetlana Velmar-Janković, Đorđe Pisarev, Zoran Ćirić, Rade Kuzmanović, itd.).

 (S četvrte strane korica) 

Žiri na radio-talasima, Knjiga godine Radio Beograda 2, izvodi iz javne rasprave žirija za teorijsku knjigu godine, 2004; javna rasprava žirija je objavljena u knjizi: O delu Vreme i vremena Miloša Arsenijevića, 2005

Saša Ćirić (voditelj)

Ovog puta u najuži izbor za Knjigu godine ušla su dela: Vreme i vremena Miloša Arsenijevića, Grafički atelje Dereta, Psihološka teorija umetnosti Predraga Ognjenovića, izdanje Gutenbergove galaksije, Istina apokalipse Novice Milića, u podnaslovu Književnost i filozofija na poslednjem sudu, izdanje Umetničkog društva "Gradac" iz Čačka i Jezičke igre Radomana Kordića, izdanje "Filipa Višnjića".

Žiri radi u nepromenjenom sastavu: predsednik je gospodin Nikola Milošević, a članovi žirija su još gospoda Mile Savić i Miško Šuvaković.

Miško Šuvaković:

Radoman Kordić skoro četrdeset godina u našoj sredini razvija jedna od najdoslednijih pristupa koji je vezan za lakanovski način čitanja i tumačenja kako sveta, kako ljudskog bića, tako i umetnosti, odnosno književnosti. Knjiga Jezičke igre spoj je lakanovskog načina razmišljanja, a to znači traženja jezičkog i iz jezičkog iščitavanja ideje subjekta u različitim konceptima, u ovom slučaju konceptima jezičkih igara književnosti. Kordić taj karakteristični spoj neguje iz knjige u knjigu...

U tom izboru, za mene se izdvajaju, pre svega, knjige Kordića, Arsenijevića i Milića. Te tri knjige jesu konkurentske knjige, i to konkurentske ne samo pred ovim žirijem, to su konkurentske knjige koje se nalaze u konkurenciji teorijskih škola koje predstavljaju. One su konkurentske i po tome što te škole na današnjoj internacionalnoj filozofskoj sceni predstavljaju velike dominirajuće jezike, koji se bespoštedno svojim filozofskim, teorijskim argumentima bore za pravo na istinu, ili na relativnost istine, ili na tumačenje istine, ili na izvođenje onog kanonskog momenta u tom vremenu...

Mile Savić:

Sledeće delo o kojem ću nešto reći jeste delo Radomana Kordića jezičke igre. I ova knjiga se bavi problemom umetnosti, pre svega, književnosti. Autor na samom početku problematizuje pitanje govora, i u skladu sa starim filozofskim pitanjem -- zašto uopšte nešto, a ne ništa? -- pita se: zašto govor, a ne negovor? To pitanje pretvara se, na kraju, u pitanje o tome šta je čovek, i direktno je vezano za određenje subjekta i čoveka kao bića koga se jezik najizvornije tiče. A čim dolazimo do problema jezika, otvara se problem istine, jer je ona od njega neodvojiva. Sama struktura jezika, prema Radomanu Kordiću, ukazuje na antinomičnost problema istine, kako u umetnosti, tako u filozofskom i teorijskom diskursu.

Kao što je već rečeno, ovo delo, pod velikim uticajem lakanovske analize, traga za osobenostima književno-teorijskog diskursa, koji ima duboke veze sa teorijom jezika i uopšte filozofijom jezika, pa se, prema Kordiću, suštinski i ne razlikuje od same filozofije. To da je krajnje ishodište ove knjige lakanovska psihoanaliza, čini mi se, najbolje potvrđuje autorovo preuzimanje Lakanovog stava da ja ono osnovno što određuje ne samo književno delo i teoriju književnosti nego uopšte čovekov odnos prema svetu, u stvari, nesvesno, koje je nužno jezički strukturisano...

Očigledno je da Kordić izvanredno poznaje Lakana, i to ne samo Lakana već celokupnu poststrukturalističku filozofiju, psihoanalizu i, uopšte, filozofiju jezika, koja se razvija posle "jezičkog obrta", posebno u Francuskoj...

Nikola Milošević:

Mislim da bi Lakan bio veoma zadovoljan kada bi odnekud mogao da zna kako njegove boje ovde brani Radoman Kordić, ali budući da smo mi koji ovde živimo i ovde delamo možda tek malo nešto više od nekog balkanskog plemena, koje nije na dobrom glasu, bojim se da taj glas do Lakan neće doći. Ali kad bi došao, ponavljam, on bi video u Radomanu Kordiću nekoga ko zaista primerno nastavlja tamo gde su početna polazišta same Lakanove teorije i njegovog pristupa. Dakle, mnogo toga, ako ćemo neki drugi, konačniji sud da izvedemo zavisi od prve premise. Uostalom, još je logika Por Roajala ukazala na to da je problem u prvoj premisi.