Књижевност је политика

Књижевни теоретичар и критичар Радоман Кордић недавно је проглашен за добитника награде „Никола Милошевић” Радио Београда 2, признања које се додељује за дела из области филозофије, естетике, теорије књижевности и уметности, а за књигу „Политика књижевности”, у издању „Филипа Вишњића” из Београда. Кордићева књига оцењена је као дело које је јасно смештено у теоријски контекст Лаканове и Хајдегерове филозофије, и које директно примењује тај оквир на савремену српску књижевност.

Лауреат Радоман Кордић, изражавајући захвалност поводом додељивања ове угледне награде, рекао је у програму Београда 2 да је књига „Политика и књижевност” полемичко дело које пружа могућност да се о политичком, естетском и приповедном размишља у истој равни. Већ готово четири деценије теоријска мисао Радомана Кордића повезује области књижевности, психоанализе, филозофије и антропологије.

Шта Вас је подстакло да напишете књигу „Политика књижевности”, и да ли је то књига са тезом, или можда својеврсни манифест против манифеста?

Проблем односа политике и књижевности се увек и на исти начин актуелизује у временима друштвених криза. То је могућно објашњавати на различите начине. Ја сам претпоставио да је књижевности политика својствена, чак да је књижевност политика. То сам покушао да истражим и покажем у својој књизи. Утолико би се, можда, могло рећи да је у питању књига с тезом. Ни по чему, међутим, она није манифест, још мање манифест против неког манифеста.

Ако је проблем политичког у средишту и наше новије књижевности, како се Ви у овој књизи бавите тим проблемом?

Најпре, у средишту наше новије књижевности је проблем политичке доксе, или, проблем владајућих политичких идеја, владајуће идеологије. Другим речима, политичко, као својство књижевног мишљења, треба одвојити од политичке праксе, у овом случају од псеудодемократске политике, од онога што се из партијских или неких других интереса (интереса страних сила) у једном делу наше књижевности поистовећује са демократијом. Коначно, проблем демократије у нашој књижевности, рачунајући ту и критику, није промишљен ни онолико колико су га критички мислили први теоретичари демократије. Пошто је циљ моје књиге заснивање теорије политике књижевности, ја сам, с обзиром на теоријске претпоставке књиге, једино могао да укажем на стање у нашој књижевности.

Да ли је неолиберална српска књижевност, како сте је назвали, а која је настајала крајем 20. века, направила преврат у нашој литератури?

Нема ни говора о преврату ако под превратом подразумевате корените промене, нешто потпуно, или у доброј мери ново у односу на владајући стандард књижевности, те нови начин мишљења, истраживања у језику, нови вид разумевања предмета књижевности. Напротив, неолибералистичка књижевност се вратила на теоријске претпоставке које је артикулисао социјалистички реализам. Разликују се, мање-више формално, само идеолошке премисе. Противници су остали исти; исти је остао и начин обрачуна са њима.

За књигу Марка Видојковића „Канџе” кажете да је политички памфлет писан за потребе демократске револуције. Како Ви третирате појам демократског у литератури?

Демократија не може бити поетичка претпоставка књижевности. У питању је идеологија, као било која друга, и под претпоставком да је демократија најбољи могући друштвени систем – у шта је, узгред речено, тешко поверовати, нарочито ако вам је увозе Американци, као у нашем и многим другим случајевима. Дакле, књижевност, уколико полаже право на властити говор, на мишљење које сеже даље од свакидашњег политичког мишљења, ако настоји да раскрије саму ствар, па и ствар демократије, поетички не може ни имати ни подржавати појам демократског. Она је јединствен увид у бит ствари, у оно што је с оне стране било каквих идеолошких претпоставки, у оно што их раскрива као такве.

Које суштинске замерке упућујете критичарима окупљеним у „Бетону”?

Неупућеност у ствар о којој говоре. Недавно је један сарадник „Бетона” изјавио да је њихов циљ „идеолошка деконструкција” књижевне сцене. Претпоставимо да је и мислио то што је изјавио. Проблем настаје кад покушамо да утврдимо шта ја он, у ствари, рекао. Деконструкција, како је схвата Дерида, и пре њега Хајдегер, који је први и употребио тај термин, значи деструкција, односно деконструкција идеја, концепата „како бисмо доспели до извора из којих су они црпени”. Тако каже Хајдегер и тако Дерида чини. Дакле, деконструкција која априори претпоставља било какав став, поготову идеолошки, није ни замислива. Идеолошка деконструкција, напросто, није могућа. Може се говорити о деконструкцији идеологије. Но „Бетон” то и не покушава, нити покушава да доспе до извора концепата које, наводно, деконструише. Уместо тога, врви од политичких пресуда.

Колико је говор књижевности манипулативан и моралан, а колико је то језик критике?

Уместо о моралности говора књижевности ја бих, радије, говорио о етици, о одговорности као етичкој категорији која књижевности мора бити својствена. То не значи да књижевност, с различитих разлога, није склона и манипулацији том одговорношћу. Начелно би то требало да важи и за критику. Чини се, ипак, да је она, између осталог и зато што мора да тумачи оно што остаје скривено, и што се налази у непосреднијем односу са друштвеним вредностима, склонија манипулацији.

Марина Вулићевић

-----------------------------------------------

Наметање вредности

На шта мислите када говорите о утицају империјализма америчке културе и колонијализацији културе?

На ово питање није могућно одговорити једном или двема реченицама. Ја ћу зато покушати да утврдим шта значи наметање, или прихватање такозваних америчких вредности, једног од циљева америчке политике. И Европа, најпоузданија америчка колонија, захтева и прихватање својих вредности, које се не подударају увек са америчким. У оба случаја се претпоставља универзална важност тих вредности. Америка, истодобно, просветитељски говори о праву на разлику, на вредности које се разликују од њених вредности. Једно и друго није могућно, нити то Америка жели. У једној својој књизи то америчко понашање сам назвао „просвећени фашизам”.