(NADA)
Govor o nadi govor je o eshatologiji, o poslednjim stvarima, koje nikako ne mogu biti jasne. Samorazumljvost nade zato je prividna. Racionalističkom mišljenju, ipak, ostaje mogućnost razumevanja nade, iako ta mogućnost samo njega može da zadovolji. No shema tog mišljenja je, ako ne neizbežna, ono korisna za poimanje smisla nade. Po toj shemi u ovoj knjizi se formalno raspravlja o nadi iz teološke, istorijske i filosofske perspektive. Pokazuje se, međutim, da se o nadi ništa ne može ni znati ni reći ako se nema u vidu šta je življenje kao nada (nada kao vrlina, prema hrišćanstvu), šta je mišljenje kao nada (filosofija nije problem nade temeljno mislila), te šta je istorija, konkretna egzistencija kao nada. Razumevanje i nerazumevanje tog koncepta istorije, bitnog za sudbinu srpskog naroda, najčistije se ispoljava u kosovskoj misli, kosovskom opredeljenju, mitu. Kosovska misao je artikulacija istorije kao nade i nade kao kraja istorije, dakako, izvan racionalitsičke sheme, no zato iz same ontološke prirode čoveka.
Knjiga godine Radio
Beograda 2
POLITIKA FILOZOFSKOG
DISKURSA MILA SAVIĆA
Knjiga godine 2004
Radio Beograd 2
(Izvodi iz raspra ve
žirija. Nada je bila u užem
izboru.)
SIMO ELAKOVIĆ:
Posebno su impresivne, gotovo potresne stranice, a one su centralne, sa izvođenjima koja pokazuju da kosovska ideja pretrajava i kao mišljenje i i odgovornost antisubjekta, dakle u postmodernoj optici. Onda Kordić jedan deo puta ide s Levinasom, prepoznajući ovu odgovornost kao nalog da se bude s drugim. Upečatljiva je autorova kritika intelektualaca takozvane međunarodne zajednice kako bi se utvrdila kolektivna krivica Srba, gde se, naglašava Kordić, na istom poslu nalaze Evropljani i srpski Evropljani.
MIŠKO ŠUVAKOVIĆ:
Krenimo od Kordića. Napravio je jedno obimno, složeno delo, dominantno lakanovsko, deridijansko, sa levinasovdkim primesama, delo koje ima tri toma. Tom o kome sada sudimo, Nada, jeste na neki način, zaokruženje ta tri toma. Ono se zasniva na kretanju od doslednog egzegetskog čitanja Lakana, njegove primene na kulturu, ili ako hoćemo, na civilizaciju u kojoj živimo, kao slobodnoj kordićevskoj interpretaciji. Kordić razvija ovu liniju koju možemo uslovno nazvati desna linija lakanovstva, desna linija deridovstva, to je ona linija u slučaju Deride koja vodi kroz čitanje Levinasa, Hajdegera, a naročito je razvijena kroz spise Rudolfa Gašea. Kordić pokušava da postavlja temeljna, teološka pitanja kroz jezik književne analize koja je razvijena do teorijskog diskursa kroz samu psihoanalizu. Kordićevo delo je teško, složeno, on je autor koji se ne čita lako i brzo, ali autor, takođe, koji pokazuje ne samo to da je tekst od autora već da je autor od teksta. I to je ona dimenzija koja postavlja njegovo ime i njegovo delo kao važnu tačku u našoj kulturi.
