ŠEST PITANJA "EVROPE" O "BETONU"

Kritika Betona, doduše u fusnotama, prvi put se pojavila u jednoj teoretskoj knjizi - Politika književnosti (Filip Višnjić, 2007) Radomana Kordića, teoretičara književnosti i filozofa.

 

1. Redakciji Betona zamerate "isto političko interesovanje". Zašto je to u današnje vreme vredno kritike kad sve što se tiče aktuelne kulturne politike takođe ima "isto političko interesovanje"?

 

Ja sam se „Betonom“ i njegovim „programom“ u knjizi Politika književnosti bavio iz perspektive ideje zasnivanja jedne moguće teorije politike književnosti. To je cilj moje knjige. Iz te perspektive sam analizirao različite oblike veza politike i književnosti, mogućnost autonomije književnosti, itd. „Beton“ je, naprosto, ekstreman primer slepe ideologizacije književnog govora. I to je u slučaju ovog podliska značajno a ne to što „u njemu piše grupa pisaca i kritičara, istog ili sličnog interesovanja, uglavnom političkog“, kako sam napisao u knjizi. Naime, to interesovanje ne bi bilo vredno kritike, kako kažete, da ga ne treba shvatiti kao simptom stanja u društvu, u kojem ne prestaje razaranje svih vrednosti i samog društva u ime nečega što nije posve jasno, što se artikuliše kao obračun sa jednim režimom i što se, na kraju krajeva, može identifikovati kao sprovođenje kolonijalne politike američkog neoliberalizma.

 

2. Da li šteta koju betonci mogu napraviti sopstvenom "kulturnom propagandom" prevazilazi već postojeću štetu izazvanu nepostojećom kulturnom politikom?

 

Ne verujem da se to što čine „betonirci“ uopšte može nazvati „kulturnom propagandom“. Pre je reč o političkoj propagandi, i to ideja, manje-više, bliskih Demokratskoliberalnoj partiji. Dakle, u pitanju je banalna pa i zloćudna upotreba kulture za čisto političke ciljeve. Pri tom, ovim ideolozima i ne pada na pamet da je politika izvorno mišljenje i po tome srodna književnosti. Uostalom, takvo shvatanje politike je strano svakom fundamentalizmu, pa i onom koji je u „Betonu“ očit i koji se ne razlikuje od bilo kojeg drugog fundamentalizma. U tom smislu „šteta“ koju delovanje betoniraca može da proizvede, iste je vrste kao i ona koju je svojedobno u srpskoj kulturi napravio socijalistički realizam. U oba slučaja država je omogućila ili naložila politizaciju kulture, preciznije, poistovećivanje estetskog i političkog govora. Doduše, današnja srpska država i nema kulturnu politiku. Ali ona nema nikakvu ideju ni o državotvornosti, ni o nacionalnom identitetu, ni o samopoštovanju, ni o samoj sebi; ona, kao srpska država, i ne postoji, njome upravljaju prokonzuli iz Amerike i Engleske, razume se, u interesu Amerike i Evrope, koja ne prestaje da posrće. Da li tako što možete i zamisliti u Americi?

 

 

3. Ako je i ranije bilo betoniraca za koje kažete da su verovali u večnost svog betona, da li onda najnovijima implicirate isključivo želju za vlašću ili im priznajete i poneki istinski originalni tekst?

 

Najpre, u prirodi je čoveka da veruje u večnost „svoga betona“, iako zna da je sve za vremena. Bitno je da čovek mora imati svest o tome šta hoće sa svojom građevinom, zašto je podiže, s kojim ciljem; mora biti svestan svoje odgovornosti za nju, za njenu namenu. Mislim da je to problem betoniraca. Naravno, među njima ima darovitih, duhovitih pisaca i kritičara. Nisam siguran, prema onome što sam imao prilike da vidim, da ima i originalnih. Siguran sam da ima nedoučenih i da im, kao i obično, to ne smeta da nadmoćno sude i presuđuju o svemu i svačemu. Nesumnjivo, a to se pokazuje i u nekim njihovim žalopojkama na svoj status u društvu, jedan od motiva, možda i glavni, njihove agresivnosti je, kako vi kažete, želja za vlašću.

 

4. Mislite li da je srpskoj književnosti potrebno prevrednovanje?

 

Nesumnjivo. Prevrednovanje je i nužno i pretpostavka bilo kakvog napretka. Problem je, međutim, šta ga motiviše i šta je njegov cilj. Osim toga, teško da se to što se u „Betonu“ radi i može zvati prevrednovanje. Pre je reč o radikalnom, bezupitnom poricanju svega što na bilo koji način odudara od političke formule koju su saradnici „Betona“, ne promisliviši je, prihvatili – i sve to bez ikakvog teorijskog obrazloženja, čak i suprotno vrednostima koje se smatraju univerzalnim. Istina, postoji nešto u tekstovima koje „Beton“ objavljuje, u većini tekstova, što bi trebalo da bude nekakva, mada čudna, teorijska pretpostavka: to je odbojnost i prema samim rečima Srbin i srpsko, kao u najgorim američkim propagandnim filmovima o Srbima.

 

5.Z ašto mislite da betonci avlijom smatraju samo Srbiju?

 

Poslednja rečenica „Uvodne reči“ za prvi broj „Betona“ glasi: „Nema nam druge, prokleta avlija se mora betonirati“. Nema dvojbe, prokleta avlija je za betonirce, kao i za Zapad, Srbija, koju i jedni i drugi izjednačuju sa režimom. Besmisleno je i pominjati da su režimi promenljivi i da se ne mogu poistovetiti sa državom i narodom, što se, nažalost, u „Betonu“, i u javnom mnjenju Zapada koje je obrazovala etika posmatrača, čini, svesno, sa jasnom namerom, ili nesvesno, ponekad je to teško reći. Moram reći, ne znam šta je od to dvoje gore, ako ovi pisci polažu pravo na status kritičkih intelektualaca i ako teže stvaranju novog čoveka. A to je, uzgred rečeno, ideja koja se, po pravilu, izopačuje.

 

 

6. Zašto njihovu estetiku zovete "estetikom nevladine organizacije"? Da li je moguća polemika na srpskoj kulturnoj sceni bez obaveznog političkog svrstavanja aktera?

 

Termin je, naravno, upotrebljen ironično. Razlog je prost. Betonirce kao grupu ne objedinjuju estetski principi, niti ih estetika zanima. (Izuzetaka uvek ima.) Naprotiv, prevashodno ih zanimaju politički stavovi, koji se mnogo ne razlikuju, ako se uopšte i razlikuju, od stavova nevladinih organizacija, recimo Fonda za humanitarno društvo, ili kako se već zove. Ako tome dodate da svoja „estetička mišljenja“ izriču na isti način na koji nevladine organizacije reaguju na pojave u društvu, po svemu sudeći, i sa istim ciljem, postaje jasno zašto ovaj termin precizno kazuje šta je to što oni rade i o kakvoj je estetici reč.  

Na drugi deo Vašeg pitanja najkraći odgovor bi bio: jeste, ako politiku razumemo kao mišljenje koje je isto toliko izvorno koliko i književno mišljenje. Nevolja je u tome što se ovakve polemike – mi nismo u tom pogledu nikakav izuzetak – vode s gledišta i iz interesa svakidašnje političke prakse, koja ne dopušta pojam autonomnog političkog ili književnog mišljenja i po kojoj se svaki pokušaj mišljenja politike unapred svrstava za nekog ili protiv nekog. Konačno, nije uopšte sigurno da se o politici i može govoriti izvan realne politike i nepolitički.

 

("Demontaža sistem ili razaranje vrednosti", "Evropa", br. 160, 3. maj 2007)

(Napomena: pitanja i odgovore ovde prenosim u celini, u obliku u kojem sam ih poslao "Evropi".  Novinarka, Vesna Tašić, čiji je i uvodni komnetar, neke je odgovore neznatno skratila, druge je integrisala u svoj tekst.)